Naša književnost

И ИС УАСАВАЕВА

В. Г. КОРОЉЕНКО!

Кад сам се из Тифлиса вратио у Нижњи; В. Г. Корољенко био је у Петрограду.

Будући без посла, написао сам неколико малих приповедака и послао их у Рањхартов „Волжски Весник", који је био најутицајнији часопис Поволожја, благодарећи сталној сарадњи Корољенка.

Приповетке су биле потписане са М. Г. или Г—иј и биле су брзо штампане.“ Рањхарт ми је послао прилично ласкаво писмо и гомилу новаца, око тридесет рубаља. Из некаквих побуда које сам сад заборавио, љубоморно сам крио своју књижевну делатност чак и од врло блиских људи, као Н. 3. Васиљева и А. Н. Лањин-а. Не придајући озбиљно значење тим приповеткама, нисам ни слутио да оне решавају моју судбину. Али Рајнхарт је саопштио моје име Корољенку, и кад се овај вратио из Петрограда рекоше ми да жели да ме види.

Живео је увек у истој дрвеној кући архитекте Лемкеа на крају вароши. Затекао сам га за чајним столом у малој соби с прозорима према улици; на њима и по угловима собе стајало је цвеће, а свуда маса књига и новина.

Жена и деца, попивши чај, спремали су се у шетњу. Корољенко ми се учини још јачи, уверенији и кудравији.

— А ми смо баш малочас читали вашу причу „О штиглиду“. Ето, почели су да штампају ваше приче, честитам! Види се да сте тврдоглави, само алегорије пишете. Уосталом, и алегорија је добра ако је оштроумна, а тврдоглавост није лоша особина.

Рече још неколико љубазних речи, гледајући ме полузатвореним очима. Чело и врат су му добро опаљени летњим сунцем — брада избледела. У карираној плавој памучној кошуљи, опасан кожним кајишем, у црним панталонама увученим у чизме, изгледао је као да је дошао од некуд из далека и да ће одмах опет отићи. Његове спокојне паметне очи сијале су добро и весело.

1 Све напомене у тексту обележене цифром објашњене су на крају целога написа. Напомене обележене звездицом објашњене су одмах испод текста.