Naša književnost

310 Наша књижевнос“

Рекох му да имам још неколико приповедака и да је једна штампана у новинама „Кавказ“. |

_—- Зар нисте ништа донели» Штета. Ви пишете врло оригинално. Није све баш углађено код вас, већ рапаво, али занимљиво. Кажу да сте много пешачили2г ИМ ја сам готово цело лето шетао поред Волге, по Керженцу, по Ветлуги. А где сте ви били»

Кад сам му укратко изложио своје путовање, он узвикну одобравајући: — Охо! Добар пут! Ево зашто сте за ове три године постали мужевнији. М снаге сте сигурно накупили много 2

Ја тек што сам био прочитао његову приповетку „Река игра“ која ми се веома допала и због своје лепоте и садржаја. Био сам због ње захвалан писцу и почео сам усхићено да говорим о њој.

У личности скелеџије Тујина дао је Корољенко, по мом мишљењу, ванредно тачно и дивно описан тип сељака, „хероја на тренутак“. Такав човек може, не штедећи себе, савршено просто извршити подвиг великодушности, а одмах затим осакатити жену на мртво име, разбити суседу главу коцем. Може да вас очара добродушним осме сима, срдачним речима јарким као цвеће и, одједном, без узрока да вам згази лице ногом у каљавој чизми. Као Козма Мињин, способан је да организује народни покрет, а онда да се пропије и да својим телом храни ваши.

Корољенко саслуша моје мало неповезане речи, не прекидајући ме, пажљиво ме је посматрао, што ме је веома збуњивало. Понекад је затварао очи, лупкајући дланом по столу, а затим устаде са столице и рече, осмехујући се добродушно:

— Претерали сте. Да кажемо простије: прича је успела. И то де ловољно. Нећу крити — и мени самом се допада. Али да ли је такав сељак уопште као што је Туљин — то не знам. А, ето, ви лепо говорите, изразито, јарко, снажним језиком. То вам је уздарје за вашу похвалу! И осећа се да сте видели много, а и размишљали доста. Због тога вам од срца честитам. Од срца!

Пружи ми руку са жуљевитим дланом, сигурно од весала или се кире; волео је да цепа дрва и физички рад уопште.

— Па причајте шта сте видели 2

Причајући, дотакао сам се својих сусрета с различитим тражиоцима истине — на стотине њих иду из града у град, из манастира у манастир по заплетеним путевима Русије.

Гледајући кроз прозор на улицу Корољенко рече:

— Најчешће, они су нерадници. Неуспели хероји, одвратно заљубљени у себе. Јесте ли приметили да су они готово сви рђави људи. Већина од њих не тражи „свету истину“, него лак комад хлеба — и да неком падну на врат.

Те речи казане спокојно поразиле су ме, # одједном, откриле ми истину коју сам нејасно осећао.