Naša književnost

324 Наша књижевност

што пре, ако схватамо да ће се без широког образовања народа држава распасти као кућа направљена од рђаво печене опеке! Учитељ треба да буде артист, уметник, ватрено заљубљен у своје дело, а код нас — то је обичан радник, рђаво образован човек, који полази у село да учи децу с таквим одушевљењем као да иде у прогонство. Гладан је, напуштен, преплашен могућношћу да изгуби комад хлеба. А требало би да буде први човек у селу, да би могао да одговори сељаку на сва питања, да би сељаци видели у њему снагу, достојну пажње и уважења, и да нико не сме да се дере на њега... и понижава његову личност, као што код нас сви чине: сеоски старешина, богати ћифта, поп, пристав, управник школе, старешина и онај чиновник, који носи звање инспектора школа, али не води бригу о бољим условима образовања већ само да се брижљиво изврше циркулари округа. Ружно је тако ништавно плаћати човека који је позван да васпитава народ, — разуме те ли —- васпитавати народ! Немогуће је допустити да тај човек хода јадно одевен, да дрхти од хладноће у влажним, оронулим школама, да се гуши у диму, прозеба и да већ у тридесетим годинама добије ларингитис, реуматизам, туберкулозу... па то је срамота за нас! Наш учитељ осам, девет месеци у години живи као пустињак, нема с ким речи да проговори, отупљује у самоћи, без књига, без разоноде. А ако сазове код себе другове, оптужују га да је сумњив... Одвратно је то све... изругивање с човеком који врши велики, страшно важан посао. Знате, кад видим учитеља, осетим се нелагодно пред њим и због његове плашљивости, и због тога што је рђаво обучен, и чини ми се да сам за ту убогост учитеља и ја понешто крив... озбиљно!

Заћута, замисли се и тихо рече махнувши руком:

— Тако је ружна, незграпна земља — та наша Русија.

Сенка дубоке туге покри његове очи, танке зраке бора окружише их, поглед му утону. Погледа около и потсмехну се сам себи:

_—- Видите, одверглао сам вам цео уводни чланак из либералних новина. Хајдемо — даћу вам чај зато што сте тако стрпљиви...

Такав је често бис: говори тако топло, озбиљно, искрено и одједном потсмехне се себи и својим речима, и у том меком, тужном потсмеху осећао се фини скептицизам човека који зна цену речи, цену маштања. И још: кроз тај потсмех избијала је мила скромност, нежна деликатност ...

Полагано и ђутећи пођосмо у кућу. Био је јасан, врео дан, та-

ласи су шумели играјући се с блештећим сунчевим зракама; под брдом је весело цикало нечим задовољно псето. Чехов ме узе под руку и рече полако кашљући:

— То је стидно и жалосно али истинито: има много људи који за: виде псима...

И насмејавши се одмах додаде:

— Данас све говорим отрцане речи... значи — старим!

Врло често се догађало да ми каже,