Naša književnost

326 Наша књижевност

ћеш измлатити и да није скривио, а ученици — далеко су од анђела, можете ми веровати!

ИМ тај човек који је до малочас немилосрдно гњавио Чехова својом залихом умних речи, одједном злослутно заклима грбавим носем, поче говорити простим, као камење тешким речима и јарко осветли проклету, грозну истину оног живота којим живи руско село.

Опраштајући се с домаћином, учитељ узе обема рукама његову малу, суху руку с танким прстима и стежући је рече:

__ Пошао сам вама као да идем претпостављенима, у страху и тре пету, надуо се као ћуран, хтео сам вам тобоже показати да ни ја нисам мачји кашаљ... а ево одлазим као од доброг блиског човека, који све разуме. Велика је то ствар све разумети! Хвала вам! Одлазим и носим у себи лепу, добру мисао: велики људи једноставнији су, разумљивији и ближи по души нама него сви они бедници међу којима ми живимо. Збогом! Никада вас нећу заборавити...

Нос му задрхта, уста се сложише у добар осмех, и он неочекивано додаде:

— А заправо, и подлаци су несрећни људи — ђаво нека их носи!

Кад оде, Антон Павлович погледа за њим, осмехну се и рече:

__ Добар младић. Неће дуго учитељевати...

— Зашто»

—- Измучиће га... истераће га...

Промисливши, додаде тихо и меко.

— У Русији частан човек је нешто слично димничару којим дадиље плаше малу децу...

Изгледа ми да је поред Антона Павловича сваки човек нехотице осећао у себи тежњу да буде простији, истинитији, више свој. Често сам посматрао како људи збацују са себе шарене ђинђуве књишких фраза, модних речи и остале јевтине стварчице, којима се руски човек, желећи да изиграва Европејца, украшава као дивљак шкољкама и рибљим зубима. Антон Павлович није волео рибље зубе и петлово перје; све шарено, праскаво и туђе, што је човек навукао на себе ради „веће важности. збуњивало га је. Опажао сам како га сваки пут, кад би видео пред собом тако надоданог човека, обузима жеља да га ослободи од те тешке и непотребне накинђурености која унаказује право лице и живу душу сабеседника. Цео живот А. Чехов проживео је својом сопственом душом, увек је био свој, унутарње слободан и никад није водио рачуна шта једни очекују од Антона Чехова, а други, грубљи, захтевају. Није волео разговоре 0 „високим“ темама, разговоре којима се наш мили руски човек тако усрдно забавља, заборављајући да није нимало оштроумно причати о кадифеним оделима у будућности, а немати данас чак ни пристојних панталона.

Красно једноставан, волео је све што је једноставно, истинито, искрено, а имао је нарочити свој начин да учини људе једноставнима.

а аљижана