Naša književnost

334 Наша књижевност

тежњу за нагомилавањем, неуморно диви као производима стваралаштва људског духа. Волео је да гради, да засађује вртове, украшава земљу: осећао је поезију рада. С каквом је дирљивом бригом посматрао како у врту расте воће и украсно жбуње које је сам посадио! Бринући се око грађења куће у Аутки, говорио це:

__ Кад би сваки човек на свом парчету земље урадио оно што може, како би дивна била наша земља.

Кад сам почео да пишем комад „Васка Буслајев“ прочитао сам му хвалисави Васкин монолог:

Ех да ми је снаге, ал. онако повише! Жарко бих дунуо, снегове растопио, Целу земљу бих прошао и сву разорао Цео век ишао — градове градио, Цркве бих зидао, све баште садио, Земљу китио кб лепоту девојку, Загрлио је кб невесту своју. Подигао бих је на своје груди Подигао, и понео Богу Господу:

о: — Погледај, Господе, земља каква је, Колико је Васка њу искитио! Ти си је кб камен у небеса бацио, Ја сам је начинио драгим каменом, Гледај је, Господе, пораду! јој се Како она зелена пламти на сунцу! Дао бих је теби, Боже, на поклон,

ои | Али жао ми је, самом ми је драга.

Чехову се допао овај монолог, узбуђено кашљући рече мени и доктору А. Н. Алексину:

— То је добро... сасвим право, људско! У томе и јесте „смисао целе филозофије". Човек се настанио на земљи, учинио да се на њој може удобно живети. И климнувши упорно главом, понови:

— Учиниће!

Онда затражи да прочитам хвалу Васкину још једанпут, саслуша, гледајући кроз прозор, и посаветова.

— Два последња стиха — нису потребна, то је несташлук. Излишно ...

О својим литерарним радовима говорио је врло мало и нерадо; хтео бих рећи — чедно и готово исто онако обазриво као што је говорио о Лаву Толстоју. Само понекад, кад је нарочито весео, смешећи се испричао би тему, увек — хумористичну.

— Знате, хоћу да пишем о учитељици! Атеист је, обожава Дарвина, уверена је у потребу борбе против предрасуда и сујеверја народа, а