Naša književnost

Три сусрета 333

Мртвачки сандук писца кога је Москва тако нежно волела“ довезли су у некаквом зеленом вагону, на чијим је вратима стајао натпис крупним словима: „За остриге“. Један део мале гомиле која се скупила на станици да дочека писца пошла је за сандуком генерала Келера, који је довезен из Манџурије, и врло се зачудио што Чехова сахрањују са оркестром војне музике. Кад се погрешка објаснила, некакве весељачине почеле су да се клибе и кикоћу. За сандуком Чехова ишло је око сто људи, не више; веома се добро сећам двојице адвоката, оба у новим ципелама и са шареним краватама — младожење. Ишао сам за њима и слушао: један од њих, В. А. Марлаков, говорио је о интелигенцији паса, други, непознат, хвалио је удобности свог летњиковца и лепоту пејсажа његове околине. А некаква дама у љубичастој хаљини под чипканим сунцобраном, убеђивала је старца с рожаним наочарима:

— Ах, био је необично мио и тако оштроуман ...

Старац је неповерљиво кашљуцао. Дан ,је био врео, прашљив. Испред поворке величанствено је јахао гојазни старешина кварта на дебелом белом коњу. Све то, и још много што-шта, било је свирепо банално и није се слагало са успоменом на великог и финог уметника.

У једном писму што га је писао старцу А. С. Суворину, Чехов је рекао:

„Ништа није тако досадно и такорећи непоетично као прозаична борба за опстанак, која одузима радост живота и гони човека у апатију".

Тим речима је изражено оно руско расположење уопште, које по мом мишљењу није било својствено Антону Павловичу. У Русији где има свега много, али нема љубави према раду, тако мисли већина. Рус се диви енергији, али мало верује у њу. Писац активног расположења, на пример Џек Лондон, немогућ је У Русији. Ма да се Лондонове књиге код нас радо читају, не видим да оне потстичу вољу руског човека на активност, само раздражују уобразиљу. Али Чехов у том погледу није као Руси. За њега се још у младости „борба за опстанак“ поставила у неугледном, ружном облику свакодневних, ситних брига за парче хлеба, и то не само за њега, него за велико парче хлеба. Тим бригама без радости дао је све снаге младости и тргба се чудити: како је могао сачувати свој жумор» Видео је живот само као досадно људско стремљење да се буде сит, миран; све велике драме и трагедије живота скривене су за њега под дебелим слојем свакидашњице. И тек кад се мало ослободио брига око издржавања својих, оштро је погледао у суштину тих драма.

Нисам видео човека који је тако дубоко и свестрано осећао да је рад темељ сваке културе као Антон Павлович. Код њега се то изражавало у свим ситницама домаћег живота, у избору ствари и у оној благородној љубави према стварима, којима се, сасвим искључујући

И

сло инутаји к