Naša književnost

336 Наша књижевност

да. Јуче ми је рекао: Не могу да будем према Горком искренији, не знам зашто, али не могу. Мени је чак непријатно што Сулер живи код њега. За Сулера је то штетно. Горки је зао човек. Сличан је богослову кога су силом постригли за монаха и огорчили га тиме на све. Његова душа је душа уходе однекуд је дошао у туђу, Хананску земљу, посматра пажљиво све, све примећује, и о свему доставља некаквом свом богу. А бог је његов — наказа, налик на шумског или воденог бога сеоских баба.

Причајући, Чехов се смејао до суза и, отирући их, продужавао:

— Рекао сам: Горки је добар. А он: није, није, знам ја. У њега је пачји нос, а такве носеве имају само несрећни и зли. И жене га не воле, а жене, као и пси, имају њух за доброг човека. Ето Сулер. Има збиља драгоцену способност да несебично воли људе. У томе је гени-

_јалан. Умети волети, значи — све умети... Одахнувши, Чехов понови: — Да, старац је љубоморан... Баш је диван.

О Толстоју је говорио увек с некаквим нарочитим, једва приметним, нежним и збуњеним осмехом у очима, снизивши глас, као да говори о неком привиђењу, о нечем тајанственом што изискује речи пажљиве и благе.

Често је жалио што поред Толстоја нема Екермана, човека који би брижљиво записивао оштре, неочекиване и често противречне мисли старог мудраца.

— Ето, кад бисте узели то на себе — убеђивао је Сулержицког. Толстој вас толико воли, тако много и лепо говори с вама.

О Сулеру ми је Чехов рекао:

= понуе мудро тен

Врло тачно је рекао.

Јдном у мом присуству Толстој се усхићавао причом Чехова. Чини ми се „Душицом"2 Рекао је:

— То је као чипка коју је исплела чедна девојка: биле су у старо време такве девојке чипкерице, „вексвуше“, сав су свој живот, све своје снове о срећи унссиле у шару. Маштале су шарама о најдражем, сву нејасну, чисту своју љубав уплитале су у чипку. Толстој је говорио врло узбуђено, са сузама у очима. А Чехов је тог дана имао повишену температуру, седео је с црвеним пегама на образима и, наклонивши главу, брижљиво стирао цвикер. Дуго је ћутао, и уздахнувши, најзад, рекао је тихо и збуњено:

— Ту има штампарских грешака...

О Чехову се може написати много, али потребно је писати као кад се ради веома ситан и фин вез, што ја не умем! Добро би било написати о њему онако, као што јг он написао „Степу“, причу пуну мириса, лаку и руски замишљено — тужну. Причу за себе,

подом реке аанљааодј нааиинич