Naša književnost

Три сусрета | 349

Дошла је жена Андреја Љвовића и позвала нас на чај; устао је и пошао тако брзо као да се обрадовао свршетку разговора.

ХХХГУ. Испричајте ми свој најстрашнији сан!

Ретко сањам и слабо памтим снове, али два сам сна упамтио, вероватно, за цео живот.

Једном сам сањао некакво шкрофулозно, труло небо, зелено-жуте боје, звезде на њему биле су округле, пљоснате, без светла, без сјаја, сличне крастама на кожи малокрвна човека. Између њих је по трулом небу клизила, не журећи се, црвенкаста муња, налик на змију и, кад би се дотицала звезда, оне су се одмах надимале, претварале у мехуре и безвучно пуцале, остављајући на свом месту тамну мрљу — као дим — која је брзо ишчезавала у гнојавом житком небу. Тако су једна за другом попуцале, погинуле све звезде, небо је постало мрачније, страшније, затим се ускомешало, закипело и, распрштавајући се у парчад, почело ми падати на главу, као житке пихтије; између парчади назирало се блештаво црно кровно железо.

Лав Николајевич је рекао:

— Но, то је због неке учене књиге. Прочитали сте нешто из астрономије, отуда и кошмар. А други сан2

Други сан: снежна равница, глатка као лист хартије, нигде ни брежуљка, ни дрвета, ни жбуна, само испод снега једва приметно вири ретко шибље. По снегу мртве пустиње, од видика до видика, пружа се као жута пруга једва обележен пут, а путем полако корачају суре, пустене чизме — празне.

Подигао је космате обрве шумског бога, пажљиво ме погледао, замислио се.

— То је страшно! Јесте ли то доиста сањали, нисте измислили> Ту такође има нешто књишко.

ИМ, одједном, као да се наљутио, поче говорити незадовољно, строго, куцајући прстом у колено.

— Та ви нисте пијаница2 М не изгледа да сте икада много пили. А у тим сновима има ипак нешто пријатно. Био је немачки писац Хофман. Код њега су столови за картање трчали улицама и све у том духу, зато што је био пијаница, „галахолик“, као што веле писмени кочијаши.. Празне чизме ходају — то је, доиста, страшно! Чак да стеи измислили — врло је добро! Страшно!

Неочекивано се осмехнуо читавом брадом, да су му чак и чељусти засијале.

— А замислите: по Тверској улици изненада протрчи сто за картање, онакав са извијеним ногама, даска му лупка и диже се прашина од креде, чак се виде бројке на зеленом сукну —— то су се на њему порески чиновници картали три дана узастопце, али он није издржао и побегао.

Насмејао се и сигурно приметивши да сам био мало огорчен његовим неповерењем: