Naša književnost

382 Наша књижевност

бину, драги Совјетски Савез, који је познавао и прозрео од свога де“ тињства, чије је крајеве прошао, идући — како сам каже — по свима путевима, задубљујући се у животи у душу његових многобројних народа.

И, заиста, он је неустрашиво ишао по свима лазима и богазима своје земље, борећи се свугде за своје идеале. Нико, можда, од великих руских писаца не припада толико своме времену и своме народу колико Горки; нико од њих није толико претворио велику уметност у убојно оружје колико он; ничији јунаци нису били толико агитатори и за његова политичка убеђења као његови, захваљујући и својој истинитости и непосредности и његовој великој уметности. Горки је био прави борац који се јављао у свакој личности својој, и у онима На дну, и у другим позоришним комадима, иу Мајци и у Песми о соколу, и у Фоми Гордејеву, и у Артамановима, и У Климу, и у свима

редом, и у славној бабушци својој и у својој мајци-паћеници. Његова

сјајна фаланга ишла је свугде победоносно, носећи на својим заставама страшну стварност и једини могућни излаз из ње, велику револуцију, и крчећи путе ка слободи, човечности и творачком труду који је изнад свега. Није било ниједног покрета у Русији и доцније у Совјетском Савезу за четрдесет и неколико година великог рада Горкога који не би добио одјека у његовим делима, и то далеко пре онога времена када се остварила Октобарска револуција од 1917 године. Зато је Горки један од великих претеча и првобораца њених; зато га је Лењин и назвао првим уметником и првим књижевником-борцем руске револуције; зато и цео данашњи народ совјетски сматра да у славној групи твораца савременог совјетског живота, заједно са Лењином и Стаљином, једно од почасних места заузима Горки.

Ето, то је реализам Горкога. Али тај реализам добио је и велико образложење своје. То нису само легенде његове које се претварају у праве поеме у прози. То је образложење — оно велико одушевљење хуманошћу, она безгранична вера у човека која се јавља и на најдубљим низинама које је цртао Горки као и на највећим висинама његовим. Зар она очајна пијаница Сатин не говори: „Човек — ето, то те истина! А истина је — бог слободног човека! Па шта је човек 2... То је — нешто огромно! У њему су... и сви почеци и сви свршеци... Све је у човеку, и све је за човека! Постоји само човек, а све је остало —- само дело његових руку им његова мозга! Чо-век! Како је то дивно! Како то звучи... поносито!“ Када такве речи о човеку долазе из пакла Горкога шта остаје за небо његово које је он чешће описивао у својим романтичним поемама, у Песми о соколу, У Макару Чудри, у Смуку и соколу, у Веснику буре и др. Ту о слободи говори Горки у дивном заносу којим ствара од ње највише начело у животу људи... М љубав, велику и безграничну, она савлађује. Ништа се са њом не може мерити: Она је бескрајна као степа руска или неса“ владљива као безгранично море... Никакви окови, које је свет иско-