Naša književnost

Максим Горки у српској књижевности 397

ски Савез од Харкова до Њижњега и од Мурманска до ушћа Волге ми готово ништа не сазнајемо

Тек поводом четрдесете годишњице његова књижевна рада (1982), кроз нашу цензуру провлачи се свеска „Српског књижевног гласника“ са два превода из његових дела и једним сасвим кратким, али садржајним чланком Леонида Леонова о Горком у коме се указује на његову велику делатност у Совјетском савезу. Јубилеј обележава и 0о6јављивање Дела Артаманових у „Библиотеци страних писаца“.

Смрт Максима Горкога (1936) одјекнула је, међутим, врло снажно, можда зато што је цензура намесничкога режима постала блажа Наши листови, нарочито дневници, прилично исцрпно јављају о последњим данима Горкога. Из њих се обавештавамо о његовом сусрету с Роменом Ролавом који 1985 долази у госте Совјетском Савезу; дознајемо да је довршио Клима Самгинла, да се опоравља на Криму и да оболева, вративши се у Москву, концем маја 1936.

Из јунских бројева неких листова из те године наши читаоци могли су дознати да су тешко оболелога Горкога посетили Стаљин, Молотов и Ворошилов, а да је 18 јуна, у 11 часова и десет минута, наступила смрт. Нас је тада нарочито импресионирала посмртна почаст коју је руски народ преко својих руководилаца указао великом писцу своје земље: Стаљин, Молотов, Кагановић, Орџоникидзе, А. А. Жданов носе његову урну с пепелом и узиђују је у зидине Кремља, а совјетска влада одлучује да се Горком подигну споменици у Њижњем Новгороду (који је добио његово име), у Лењинграду и Москви.

Поводом смрти Максима Горкога у нас је требало да буде приређено комеморативно вече које је Нушић имао да отвори једним говором, али је полиција спречила комеморацију, као што увијено јавља први број „Наше стварности“ доносећи овај Нушићев говор. Али су зато наши листови извршили помен. Међу чланцима и студи. јама у нашој штампи, објављеним 1936 поводом његове смрти, нарочито вреди поменути оглед др. Исидоре Секулић.

У свом малом огледу госпођа Секулић је критички оценила цео живот и дала портре Горкога, књижевника и револуционарнога борца у исти мах. По њеном мишљењу он извршује „тежак двојни задатак: да литературом овековечи истинити живот Русије; да истом том литературом васпитава масе“.

Утицај Горкога на нашу књижевност произишао је из те његове улоге учитеља и његове борбе за друштвени преображај. Као што су Гогољеве Вечери на салашу код Дикањке нашле одјека тек осамдесетих година у Глишићевим причама, а Ревизор и Женидба у Нушићевим комедијама тек на раскршћу прошлога и овога века, тако ће свакако протећи још која година после његове смрти док се не оствари директан утицај извеснога дела Максима Горкога на

У И. Секулић, Аналитички тренуци и теме ],

ава ле

пресе.