Naša književnost

396 | Наша књижевност

таленат, симпатије целог просвећеног човечанства, углед саме Русије, захтевају да и њега не постигне зла судбина толиких руских писаца .

Данас се не зна ко је све потписао ову петицију (листови кажу: „готово сви присутни књижевници у Београду“), али се зна да 191 је први нацрт дао Сима Матавуљ са Богданом Поповићем и да су петицију, поред тога што је телеграфски упућена руској влади, олнели у руско посланство с потписима наших писаца Бранислав Нушић и Драгутин Илић који су тада, будући ван државне службе, били независни. од владе, те се ваљда због тога и примили да то учине.

Кад је Горки затим почео да ради против царске владе по Европи и Америци, наша штампа доноси читав низ бележака о његовим изјавама и прогласима: његов говор на свечаној вечери у берлинској „Сецесији“; апел против руског зајма „Не дајте руској влади но ваца“; прогласе Французима, америчком народу, пролетаријгту целога света... И све до 1912, док ступце наших листова не заузеше ратни догађаји, бележе се делатност и кретање Горкога: 1907 забрана драме Непријатељи, 1909 вест да Горки на Каприју пише, прима госте са свих страна Европе, да је у сталној вези са руским напредним круговима... (Тога су лета Горки, Луначарски, А. Богдановић и !. Алексински основали на Каприју школу за раднике-пропагандисте и Горки је у њој предавао историју нове руске књижевности ХУШ и Х1Х века). Исто тако, 1910 наши листови прате приказивање Васе Железнове у Москви и јављају да Горки спрема Матвеја Ко жемјахина. Е

Доцнија делатност Горкога због ратова није више тако пажљиво праћена. Листови јављају 1913 да се вратио у Русију, али због окупације у нас и доцнијега режима, противног Совјетском Савезу, ми не сазнајемо неке догађаје из његова живота. Не знамо да је 1916 у преписци с Роменом Роланом и Бернаром Шоом; не сазнајемо 1917 за прославу двадесет и пет година његова књижевна рада; до нас зле допире његов говор о „Совјетској Русији и народима света који је одржао као претседник међународног митинга у Москви. Чак ни 1920, кад већ има довољно листова, не помиње се његов сусрет с Уелсом који походи Совјетски Савез. У нашу јавност продире тек његов од лазак из Русије 1921 кад је због излива крви морао отићи у Швајцарску. Али ни његово борављење у Немачкој 1923, ни одлазак у Италију, где се настањује у Соренту, не тумачи се довољно правилно; консервативнији листови прећуткују болест, а одлазак из Русије објашњавају тобожњим неслагањем са стањем у земљи. О Делу Артаманових, које Горки посвећује Ромену Ролану, пише једино „Српски књижевни гласник“.

Прослава шесете године живота Максима Горкога (1928), која је у Совјетском савезу била врло срдачна и свечана, у нас због шестојануарске диктатуре пролази готово неопажено, једино је „Летопис“ подробније помиње. Ни за његова тријумфална путовања кроз Совјет

арене рмфиина