Naša književnost

Максим Горки и Художествени театар 402

Туп, безбојан живот без перспектива у породици Бесемјонових била је тема која је могла да понесе писца. Он је на тупост и безбојност живота протестовао од првих дана свог кавжења с руском стварнсшћу и желео да у комаду искали сву горчину на отворено малогађан ство старчево, али и да разголити духовну беду његове деце, која се језиком буне на прљаву средину, а сва су у њој и немају снаге да је се отресу. Горки је, не мање, хтео да покаже како у царству запарложених малограђана живе, као бедна и јетка савест, пијани Ћећереви ослобођени проклетства стицања новца, али се већ јавља и млади Нил, „први свесни пролетер“ у руској драми, са својим ватреним протестом на ситничарство, себичност и трулост малограђанства. Као што скоро по правилу бива са наративним писцима када се прихвате драмског обли ка, Горком је посао ишао тешко, он је почињао, бацао, поново почињао, „цепао у комадиће“ и писао Чехову: „Не свиђа ми се. На зиму ћу неизоставно писати други комад... написаћу (их) десет, добићу оно што хоћу. Треба да буде складно и лепо као музика“ У тренуима клонулости, Чехов и Немирович-Данченко потстрекавали су свога пријатеља и прекоревали га због спорости. „Водећи драматичар онога времена и водећи театар веровали су да ће Горки на позорницу донети ону потребну свежу реч коју није могао да каже Чехов и без које позориште није могло даље да живи“. Ујесен: 1900 године Горки је дао комад Художественом театру, али га је ускоро повкуао и вра: тио га септембра 1901. Најзад, комад је 28 децембра 1901 читан пред члаковима Художественог театра. Пробе су почеле у јануару 1902. Режирали су К. С. Станиславски и В. В. Лужски. За време спремања свог првог комада Горки је живео под полициским надзором. Око његовог имена тада је са званичне стране и у реакционарном табору руске јавности стварана психоза неповерења и сумњичења, у којој су се чуле и најтеже осуде. Кратко време пре премијере Горки је изабран за почасног члана Академије. Тај избор, према Академијином уставу, није подлегао ничијем потврђивању. Па ипак је цар Николај ШП упутио писмо министру народне просвете у коме је писао: „Ја сам дубско узбуђен свим тим и налажем вам да објасните да се избор Горког поништава мојим наређењем“. У знак протеста против ове цареве самовоље, књижевници А. П. Чехов и В. Г. Корољенко одрекли су се части академика, На такву атмосферу, на такво нерасположење према свом писцу наишли су чланови Художественог театра у марту 1902, када су дошли у престоницу, Петроград,-»да први пут прикажу први позоришни комад Максима Горког. Цензура је избрисала читав низ места у којима је нашла некакву алузију против тадашњег друштвеног поретка. Али име Горког било је вољено и цењено у широкој публици, нарочито међу студентском омладином, Зато се полиција плашила да ће на петроградској премијери, 26 марта, доћи до демонстрација. Министар унутрашњих послова Сипјагин забранио је претставу. Директор Художественог театра Вл. И. Немирович-Данченко успео је, после тешких напора, да отклони забрану. Па ипак, допу-

арене

наивни