Naša književnost

патриција зпштив не О

Цана

АЕ = ===

410 Наша књижевност

штење да се приказују „Малограђани“ дато је само за претплатникг, пет или шест претстава. На генералну пробу дошао је „читав владин Петроград“. Ту су били велики кнежеви, министри, највише војне и полициске старешине. У самом позоришту била је појачана служба безбедности. На тргу испред позоришта стајали су жандарми на коњима. Управник града поставио је на улазу градске стражаре да пре гледају карте. На заузимање Немирович-Данченка, од идуће претставе учињена је измена утолико што су градски стражари дужност кон тролора карата и разводника вршили у фраковима и с белим руке вицама.

„Малограђани“ су у Петрограду, а доцније у Москви, имали велики успех. Потпуну афирмацију као драмски писац Горки је дожи: вео претставом „На дну“. „бивши људи и романтични „босјаци“ Горкога били су већ познати из његових приповедака. За писца који је

из дубине руске земље, из њених непознатих, заборављених кутова

извукао на светлост људе који сами собом оличавају страшан про тест, све више се интересовала широка публика, све нестрпљивије очекивала да чује његову снажну реч, слушајући у њој зов на побуну. Горки је, 6 септембра 1902, сам читао комад пред члановима трупе. Олга Книпер у писму Чехову, које је датирано истог дана, пише: „Данас је Горки сам читао комад. Узбуђивао се страшно и неколико пута је плакао“. В. И. Качалов каже да је Горки читао дивно. Ма да су у томе читању сви јунаци комада говорили пишчевим слабим, муклим басом и сви тресли стегнутом песницом испред носа, ипак су пред слушаоце искрсавали живи ликови, који не личе једни на друге. Горки је налазио читаво богатство интонација за сваку своју личност. Слушаоци су одговарали експлозијама смеха на сва места у комаду обојена хумором, Горки се тада није смејао, није се подавао оној зарази која у сличној ситуацији истањи код глумца осећање мере; а кад је смех постајао сувише гласан, одмахивао је руком и говорио: „Па заиста, смешно је“. Кад је почео да чита сцену у којој Лука благосиља умирућу Ану, глумци су притајили дах онако исто као некад њихов писац у Нижњем Новгороду на вашару, узбуђен истинитошћу Шчедринове сатире. „Настала је апсолутна тишина. Глас Горкога је задрхтао и пресекао се. Он је застао, заћутао, прстом скинуо сузу, покушао да продужи, али после две речи опет заћутао, па сурово и чак љутито отро сузу марамицом. Затим се затурио и стидљиво климнуо главом: „Па заиста, јако написано, богами добро-“ Разлегао се општи, заглушни аплауз. Многима су се виделе сузе у очима.“

„На дну“ су режирали Станиславски и Немирович-Данченко. Горки је редитељима и глумцима давао драгоцена упутства за што вер није реализовање оне средине и оних ликова које он приказује у свом комаду. Старца Луку, кога је писац рељефно објашњавао, играо је Москвин; Станиславски и Качалов су добили од писца много биографских података о Сатину и Барону. Као образац за Сатина послу жио му је један бивши поштански чиновник, пуштен с робије. Тај