Naša književnost

Максим Горки и национална књижевност СССР 431

песника Јанка Купала и Јакуба Коласа и подупирао их у штампи. Песму Јанка Купала „А ко тамо иде“, ту „белоруску химну“ по Горковој оцени, превео је он сам на руски језик.

1901 год. Горки је био одушевљен издањем збирке јеврејских белетриста и написао је: „Биће то занимљива ствар. Каквих дивних момака има међу јеврејским писцима.“

1891—1892 год. младић Горки зближио се у Тифлису са младим грузинским писцима. Заједно са Шио Читадзе, који је погинуо у ре: волуцији 1905, одушевљавао се он тада игром знаменитог грузинског глумца А. Месхишвили — нарочито у Шилеровим „Разбојницима“. М ево једне значајне чињенице: радник у тифлиским железничким радионицама, двадесетогодишњи Алексеј Пешков (право име пишчево) у удружењу грузинске књижевне омладине чита своје пре. давање, за чију је тему узео Шилерову расправу из области естетике.

Горки је од детињства познавао народности насељене у области басена Волге и Касписког Мора: Мордвињане, Чуваше, Башкире, Киргизе, Калмике. У својој младости, живећи у Казанској губернији и у Казану, Горки се зближио са Татарима. У аутобиографској причи: „Случај из Макаровог живота“ он се топло сећа казанског Татаринапокућара, После велике Октобарске Револуције делатност Горкога била је огромна и разнолика. Али и сред свих тих радова истиче се његово учешће у изграђивању новог живота ослобођених братских народа. Оп је писао: „Потребно је да Белорус зна шта је Грузин, Турчин и други, а сви други да знају шта је Украјинац, Белорус, Узбек, Татарин.“ Он неуморно напомиње: „Радници и сељаци Савеза Социјалистичких Совјета морају добро да познају своје суседе који говоре другим језиком. На то их обавезује јединство циља: стварање нових облика државног живота.“ Горки одлази на путовања по Совјетском Савезу од Мурманска до Еривана — а затим у штампи излаже своја размишљања у оном што је видео по народним републикама и областима. Његове скице „По Савезу Совјета“, издане су у Баку 1929 год. Он оснива часописе „Наша постигнућа“, „СССР на грађењу“ и тамо широким захватом осветљава питања националног изграђивања.

„Совјетска литература, бележи Горки, — није само књижевност руског језика. То је свесавезна књижевност. Ако смо у прошлости имали гиганта Пушкина, то још не значи да су Јермени, Грузини, Татари, Украјинци и друга племена неспособни да дају велике мајсторе књижевности, музике, сликарства, грађевинарства.“ Овде су мисли Горкога сродне са погледима И. В. Стаљина, који је 1924 год. лисао: „Ослобођени не-европски народи, укључени у матицу совјетског развоја, способни су да покрену напред истински напредну културу и истински напредну цивилизацију, не мање него народи европски,“

Одавно је Горки публицистичко излагање о пријатељству међу народима спојио са организационом делатношћу. У часописима и изда-

ни нииАеа а тетте =-елетавиви

пад паљење

занос ит

а рдрновњ а

ПЕН

шешире мн

да урне а ера венац реј аи: