Naša književnost

444 Наша књижевног

ти револуционар у области науке — хемичар Лавоазје или не мање знаменити физичар Фарадеј, дошљак из радничке класе, као и Михаило Ломоносов и други људи тога реда, људи који су самом чињеницом свог постојања и свог стваралаштва казивали какве су моћне снаге скривене у непросвећеној маси радног народа. Пажња књижевника пропустила је и такве фигуре као што су син гостисничара Јоаким Мира, доцнији напуљски краљ, син качара и редов-војник — маршал Ожеро, син пиљарице — маршал и војвода Неј. Литерарно занимљив био је и сам Наполеон, „последњи од кондотјера“ и фабрикант „хероја“ у току две десетине година рата; књижевност ХАХ века није показала свету индустријалце и банкаре у целој њиховој одвратној и фантастичној величини.

Уметници речи посветили су своју вештину углавном приказивању личног живота некаквог младог човека, који се није одликовао на-

рочитом даровитошћу ума ни снагом воље, — човека у суштини веома „осредњих квалитета“. Чиме се може објаснити ово интересовање књижевника из епохе разноликих хероја, — интересовање за младог

човека „осредњих способности“ 2 Вероватно једино тиме што су сами књижевници, без обзира на своју изванредну даровитост, а у неким случајевима чак и генијалност, били друштвено — крвно и духовно сродни свом омиљеном хероју.

ж

Духовним родоначелником младог човека о коме је реч може се сматрати Жан-Жак Русо — блажени Аугустин ХУШ века. Русо је живео у „доба просвећености“, у оном веку када је истраживачки разум заповеднички објавио своје право критике и одлучно ступио у борбу против лукавстава католицизма, против верских осећања, против црквене мистике. Русо је био сарадник Волтера, д' Аламбера, Дидроа у раду на знаменитој „Енциклопедији“, али је он одлучно поставио осећање изнад разума. Био је много више католик но „слободни мислилац“ и у његовим „Размишљањима о узроцима неједнакости људи“ основне социјалистичке премисе као да су преписане од Лактанција, црковњака ТУ века, а изобличавање њему, Русоу, савременог друштвеног поретка заостаје по снази иза изобличавања епископа Хипонског, који је државу такође сматрао „грешном силом“. Он није понављао Аугустинове речи: „Верујем јер је — невероватно“, али његов „Говор о наукама“ је говор мистика, црковњака, који је убеђен у штетност науке. У том делу речено је да је „науке измислио један од богова непријатељ душевног мира људи“, — ученици Русоа називају тог 6ога ђаволом. А у расправи о неједнакости људи дата је, између осталог, оваква оцена штампања књига: „Ако се погледа на ужасне смутње које је штампање књига већ изазвало у Европи, и ако се о будућности суди по распростирању зла које се из дана у дан све више шири, лако је предвидети да владари неће оклевати да посвете исто толико труда

риравницкнавантааррим