Naša književnost

ИСТОРИЈА МЛАДОГ ЧОВЕКА

У 1932 год. Удружење часописа и новина даје као прилог часописима „Огоњок“ и „Рост низ романа повезаних једном темом — историја младог човека Х1Х века. Какав је циљ тог издањаг

О каквом младом човеку ХЈХ века се ту говори, и зашто треба наша омладина да се упозна са његовом историјом»

Тај млади човек — то је најзначајнија фигура књижевности ХЈХ века. Он није ишчезнуо ни у ХХ веку, он постоји за наших дана, и зато је потпуно актуелно осветлити историју његовог рођења, његов значај у животу, умесно је размислити о томе каква је његова улога у земљи у којој се ствара прво социјалистичко друштво на свету.

Историски значај овог младог човека потврђује чињеница да су у току скоро сто и педесет година о њему, о драмама његовог живота, писали књиге сви највећи књижевници Европе и Русије — писали и још непрестано пишу. Нећемо претерати ако кажемо да је живот тог младог човека служио као основна тема књижевности ХЛХ века. Познато је да је том столећу претходила трагедија француске „велике револуције и да су се у току тог века одиграле драме 1830 — 1848 и највећа од њих, драма 1871 године. У том столећу на позорницу историје ступио је нов херој — пролетаријат, иступио као сила која је постала свесна свог историског значаја и свог права на борбу за власт против буржоазије, која је у Француској његовим рукама, његовом снагом истргла власт из руку феудалног племства. Десило се у ХТХ још и не мало догађаја таквог огромног, одлучујућег значаја као што је, на пример, развој експерименталне науке и технике.

Међутим, уметничка књижевност није обратила дужну пажњу на олује класних драма, на проблеме друштвеног живота, већ је претпостављала да своје изванредно моћне снаге посвети обрађивању драма личног, индивидуалног живота. Притом ваља напоменути да се она као материјалом за своје стваралаштво није послужила биографијама нај већих и најкарактеристичнијих људи своје епохе. Она готово уопште није поклонила своју пажњу чиниоцима француске револуције или сликовитим „херојима“ наполеонских ратова. Изгледало би да је стваралачку снагу романописаца, њихове такорећи занатске симпатије требало да привуку тако сјајни ликови као што су, на пример, гроф Ми: рабо или Дантон, Роберт Оуен, Сен-Симон или Грак Бабеф, знамени-