Naša književnost

Три сусрета 197

тамнице, али је тај месец оставио јак траг на његовом здрављу, он је почео да баца крв и врло јако да кашље.

Алексеј Максимович изабрао је за своје место прогонства Ригу, куда је требало да пођемо 14 фебруара, пошто му у Петрограду нису дозволили боравак ни за један дан,

Настанили смо се код Риге, уз морску обалу, у једноме од пансиона бање Видегипозћог. У тамници је Алексеј Максимович написао комад „Сунчева деца“, а у ВИдегупозћоти је почео концепт песме „Непријатељи“ и прве фрагменте приповетке „Мати“.

Радио је с пуно страсти, тешко је било наговорити га да пође у шетњу, а када би пошао, тада смо се шетали далеко преко мора, по леду, где су рибари ловили рибу у великим леденим просецима.

У пролеће су му дозволили да пође на Крим, где смо два месеца провели у Чукурларе, једном из предграђа Јалте, одатле смо отпутовали у Финску, где смо и лето провели, али се здравље Алексеја Максимовича никако није поправљало.

Кад смо у јесен прешли у Москву, за коју смо ми били везани због Художественог театра, почеле су кише и настало тмурно време; Алексеја Максимовича је ухватило врло опасно запаљење плућне марамице, које се вукло до самога краја октобра месеца и тек су му почетком новембра лекари дозволили да путује за Петроград.

У то су време у Петрограду издавали прве праве револуционарне, бољшевичке новине „Нов живот“. У Петрограду је живео Лењин. Природно да је Алексеја Максимовича неодољиво вукло да пође тамо. Сем тога је и Константин Петрович Пјатњицки, један од главних акционара акционарског друштва „Издавачко предузеће Знање“, непрестано позивао Алексеја Максимовича, због послова издања, у Петроград.

... Алексеј Максимович је био акционар друштва „Знање“ и штампао код тог издавачког предузећа сва своја дела, која су излазила са огромним тиражом. Привукао је на сарадњу за зборнике, које је издавало „Знање“ све најталентованије, најинтересантније и најчитаније писце тога времена.

П

Обично је Алексеј Максимович отседео у стану Пјатњицког,. кад је долазио у Петроград, где је имао две своје собе. За време његовог боравка у Петрограду цео велики стан Пјатњицког био је од јутра до мрака пун најразноврснијег света, књижевника, уметника, драмских и оперских уметника, студената и радника, због чега је, наравно, стан Пјатњицкога био јавно под полициском присмотром.

Када смо се новембра 1905 најзад спремили да путујемо у Пе. троград, још пред полазак ми је Алексеј Максимович рекао, да прво свратимо у редакцију „Новог живота“, а одатле да идемо Пјатњицком, да не бисмо збуњавали оне који мотре на његов стан и да их не ву чемо за собом. Наше су ствари узели рођаци и пријатељи, који су нас