Naša književnost

206 Наша књижевност

Живот се давио у малограђанском диму. Револуционарни покушаји народњака били су одавно угушени. Снлашњим људима је изгледало немогуће, невероватно, да се збаци наваљени труп императора. Али је то само тако изгледало.

Неко је несумњиво морао прићи и узвикнути: „Човече, пробуди се од гаднога сна“. Дошао је Горки с првим приповеткема. Запалио је у ноћној степи ватру и стари Циганин Макар Чудра почео је да прича о великој љубави и великом поносу. Горки је повео читаоце кроз градић на обали морској, који шири мирис посних пирога, на врело сунце и приказао слободне, снажне људе са слободним снажним страстима.

Узалуд га неки називају романтиком. Није то романтизам, већ широки размах руку човека, који гледа отвореним очима на дивну многостраност и пунокрвност живота. Сетимо се почетка прве пјатиљетке: био је примљен на Западу — па и код нас од неколицине — као нека врста романтичарског бунцања. Одрпанац из првих приповедака Горкога, филозофирајући пред ватрама — „човек, то звучи поносито' — може бити се учинио и неистинитим, али поразговарајте данас са комсомол“ цем, радником из совхоза у степи крај ватре, он ће вам испричати да је човек заиста постао поносит — рескирао је да преуреди цео свет, — и ви тај ноћни говор нећете назвати романтиком.

Пре четрдесет година Горки је почео да говори језиком дотада непознатим; снажним, уверљивим гласом. То је био глас пролетаријата, глас оне културе која ће доћи после четрдесет година.

Казао је оно што су човечанске масе хтеле да чују: „Човек — то звучи поносито“, „човече, подигни главу из малограђанске учмалости, упознај у себи никада не угаслу вољу за стварањем.

Написао је песму о „Веснику буре“ и човек, који тек што је дигао главу из блата, предосетио је непогоду и слободу. Позвао је човека да приђе степској ватри, да ту крај титравог пламена осети У себи

потребу разбијања у парампарче загушујућа мучења деведесетих ·

година.

Његов одрпанац — то је само привремени одлазак из буржоаскомалограђанског града, из тамног кулачког села. Горки као да позива у степу, крај ватри, да се скупе и окушају снаге. Никада није био као Лав Толстој противник културе и града. Праву културу стављао је изнад свега на свету, али је између човека и културе стајао малограђанин Костиљов, мутних и злобних очију, вучјих чељусти. Он је гадном њушком пречио пут висинама бескласне културе. Горки га је одгурнуо. Уметничка чар Горкога је у томе што је он проговорио гласом цовека који се налази у сржи живота, гласом правог пролетера, гласом „човека из низина“. Горки се није радовао животу, већ је волео живот као што пролетер воли зној напора у раду.