Naša književnost

АИ БЋ

Физички напор, брз ход били су му забрањени. Срце му је и без тога било заморено свакодневним радом. Око пет сати по подне обично је Алексеј Максимович, не журећи се, ишао у парк и тамо је лутао међу боровима прав, мршав, широких рамена, у сивом капуту, са шареном татарском капицом. Његови накострешени бркови су висили.

Алексеј Максимович се шета поштапајући се, кашљуцка, скупља грање, шушањ, гура ногом шишарке, суво лишће. По целоме парку је сакупио такве гомиле прућа.

Топло је вече. По алејама су цветали и мирисали бели цветови дувана. Иза реке Москве по луговима се не види магла. Алексеј Максимович опустивши бркове, не журећи се, иде месту где су скупљене гомиле прућа. Потпаљује ватру. Стоји натмурен посматрајући титрави пламен; искре отскачу горе кроз дрхтаво лишће, у ноћ. У сивоплавим му се очима огледа велико задовољство.

Стојећи међу стаблима која се црвене он се можда сећа оних других ватри, које је запалио четрдесет година раније, на обалама Волге. Те су ватре осветлиле обрисе наилазеће буре револуције. Вековна руска малограђанштина, опијена ноћним привиђењима, стресла се злобно због пламенова те ватре. Узнемирење од његових запаљених ватри разбудило је дремљиве снаге бунта. Варнице су се разнеле по целој широ„кој Русији, пребациле се преко граница, узбуђујући умове предзнацима великих догађаја, неминовних потреса,

Необично је важно разумети, — због чега је све то било, због чега се деведесетих година појавио Горки. Зашто је дотада потпуно непознати сарадник Самарских Новина Јегудиил Хламида, са кратком али већ богатом прошлошћу немирног пролетаријата, — за кратко време постао господар мишљења милионских маса2 Његово име и слава проноси се по целом свету.

Деведесете године су биле доба наглог пораста капитализма и упоредо с тим пораста пролетаријата. Русији је наједаред постало тешко и загушљиво у црном царском мундиру.

До револуције, до деветстотина пете године, то је био пут од десет година. Још су то била чеховска времена. Хероји чеховских приповедака беспомоћно су и деликатно, скривајући тугу осмесима, — сањали 0 неком лепом животу, који би свакако требало да падне с неба.