Naša književnost

ГОРКИ У „СВЕТСКОЈ“

... Марта 1919 године празновали смо педесетогодишњицу Горкога. Чаше за шампањац биле су наливене чајем (без шећера). Сваки од учесника је добио по један раскошан колач величине 5 копјејака.

Присуствовали су: Александар Блок, Гумиљов, Фјодор Баћушков, Јевгениј Замјатин, Акин Волински, типографски радници и послуга. Слављење је било искрено.

Александар Блок је записао у моју свеску:

„Данашњи јубиларни дан Алексеја Максимовича сјајан је и обилан — није празан већ са музиком.“

Али на крају тога „музикалног дана“ Горки се сурово намрштио и тако почео да лупка по столу нестрпљивим прстима.

А било је то зато што је неки укорењени јубиларни оратор стао лагано да извлачи из својих жила фразерску баналност о хуманости дела Горкога, о његовој јеванђелској љубави за понижене и пале.

Горки је почео да лупа прстима по столу још љутитије, када је говорник, позивајући се на његов недавни комад „Старац“, почео да хвали хероја тога комада, кога као да је Горки обавио „нежним и кротким сјајем“.

Горки више није могао да издржи и рекао је, изненада, сасвим нејубилејски:

_— Није то тако: да, није тако... Ја уопште мрзим руске старце!... А тај старац кога ви хвалите ништаван је старац, да, ништаван...

Говорник је збуњено спустио очи, а Горки се окренуо једном седмогодишњем дечку, и нудећи га нечим, тихо му је рекао:

— Немој никада да празнујеш јубилеј. А кад будеш напунио 50 година кажи да ти је 49 или 51. А све што је спремљено, поједи сам

После два дана, уневши му се у лице плавим очима, Горки је почео да прича шапатом, да је поводом његове педесетогодишњице један затвореник послао из тамнице овакву молбу:

„Драги пишче,

1 „Старец“, тип руског народног „пророка“, који је некад уживао великим углед код широких, нарочито сељачких маса.

амељааћијрча