Naša književnost

кл зтолифаињАињнс

Горки у „Светској“ : 223

— Данас, кад се за калем конца, ево овако мали калем, у самарској губернији дају два пуда, два пуда, (показује рукама како је то много), два пуда ето за тако мали калем...

Закашљао се, али је и кашљући наставио да показује рукама како је мали калем.

Када је Александар Блок прочитао у нашој „Секцији“ свој египатски комад „Рамзес“, Горки је сасвим неочекивано рекао:

— Требало би помало и тако.

И он је пружио руке на кукове, као стародревни Египћанин, стилизујући своје нижњегородско лице као Анубис.

Требало би сваку реченицу стилизовати.

Блок је разумео и климнуо главом. Схватио је да је фразеологија Рамзеса Горкоме изгледала исувише отргнутом од египатског тла.

А једаред је опет било овако: Усред седнице Горки се наједаред гласно насмејао и рекао:

— Молим за извињење... Опростите ми ради Бога.

И опет се засмејао.

— Ни због кога од вас... Нема то никакве везе с вама. Просто Фјодор је јуче увече причао... ха, ха, ха... Цео дан се смејем...

Ноћу сам се сетио и ноћу сам се засмејао... Како је нека дама у друштву наједаред уљудно рекла: „Опростите, молим вас, не љутите се, ја ћу сада да заржем.“ И зарзала је као коњ... а за њом су остали, неко понизно, неко љутито... Изванредно је то испало код Фјодора.

Понекад после седнице Горки би причао поводом некаквог догађаја „из живота“. Почињао је смућено, као за себе, али је затим оживљавао и причао је необично уметнички. Сећам се да је Александар волео те приче и сећао их се затим кад смо се враћали кућама. Једном нам је Горки испричао како је тај исти Фјодор, кад је видео изученог мајмуна у циркусу, тако се одушевио, да је ту у самој публици, а да сам то није приметио, почео да подражава његове гримасе и гестове, чешао се иза ува и друго...

Да, просто се претворио у мајмуна.

Други пут, не знам због чега, почео је да говори о харингама: појављује се тамо као неко острво у Каспијском (зелено опалном) Мору, — креће се харинга. Слој харинга тако је густ, да ако се спусти весло — стоји. Површински слојеви нису у води, већ у ваздуху — тако да су, као у сну, необично леп призор. Има таквих мангупа који роне у дубину под то острво, а затим не испливавају, — баш као да су отишли под лед: тону.

_— И ви сте тонулиг — упитао је Олденбург.

— Шест пута. Некада давно, у Нижњем, закачио сам се ногом за паламар, — на дну је било сидро, — и нисам могао да ослободим ногу. Тако би и остао на дну да ме није приметио кочијаш, који је ишао падином. Кочијаш је приметио да је неки човек утонуо а није испливао и појурио је обали. Да, свакако био сам без свести и ето, тада сам