Naša književnost

226 Наше књижевност

Када се говорило о Сљецкову, Горки се сетио да је Лав Толстој, читајући једну његову приповетку, рекао (о сцени на пећи):

__ Личи на мога „Поликушку“, само што је мој гори.

И у овој области је знање Горкога било шире него што смд ми очекивали. Неко је на пр. потсетио „на слабо познатог писца“ Велтмана. Утврдило се, да Горки не само изванредно зна тога „мало познатог писца“, него се и сећа, чак, које се године у „Отаџбинским записима“ појавио роман његове жене или кћери — Јелене Велтман „Доживљаји Густава“. Испоставило се, да нико од нас није читао тај роман. Идућега дана Горки је донео ту књигу у портфељу и поклонио ми је:

— Вреди та књига. Озбиљна је. Даје велики историски материјал.

Уопште је имао један леп манир да поклања књиге. Чим примети да радите неку, какву било тему, донеће вам из своје библиотеке књиге, које би биле за ваш рад, и, не говорећи ни речи, у пролазу је стави пред вас на сто. Мени је на пр. поклонио неколико књига о Њекрасову, у том броју страно издање „Ко у Русији добро живи“, Волинском је непрестано доносио неке талијанске књиге и личило је, да нам то дели као што се деле помоћницима рендет- и чекићи за рад. Виша похвала, коју би он дао некоме човеку била је: радник. Саму ту реч изговарао је он укусно и тешко, баш као да подиже неки пријатан терет.

— Ето, руски научници — то су радници... Ферсман, Олденбург и други. Поносим се њима. Да, поносим се, — често је понављао он двадесете године.

Једноме књижевнику десила се невоља. Причао сам о томе Горкоме. Он је узбуђено почео некакву дугачку, пуну узбуђења реченицу, али је није изговорио, већ је, ћутећи, направио гест који одговара тој неизреченој реченици, а очи су му се овлажиле.

Другипут сам видео сузе код Горкога, када је читао своје успомене о Толстоју. Читао је уздржано и, нешто мало суво, али по свршеном предавању ушли смо у ту собу која је припадала концертној сали и видели смо, да Горки стоји крај прозора, усамљен, и плаче 7 за Лавом Николајевичем. То се продужило једну секунду. Кад нас, је видео почео је да пуши цигарету и да говори 0 нечем другом.

Када је поновно читао то предавање и дошао до сећања на смрт Толстоја, није могао да изговори те речи: „Толстој је умро“, тихо је заплакао и удаљио се. Свет, који је напунио салу — неколико стотина људи, ћутало је с пажњом. После једног минута Горки се поново појавио на катедри и продужио да чита,