Naša književnost

умеју че

Горки у „Светској" ; 227

Имао је много интересангних бележака о Толстоју, које је он писао у доба свога боравка у Јасној Пољани. Те белешке су после тога ушле у његову књигу. 1919 године он је њих изгубио и мислећи да их никада више неће наћи, препричавао их је, по сећању.

Ускоро су те белешке нађене и када сам их прочитавао у штампи, нисам нашао једну епизоду, коју ми је Горки тада испричао.

Горки је имао на лицу најчешће два израза. Један намрштен, жалосно-непријатељски. У тим тренуцима изгледало је, да то. лице не може да има осмех, да чак и нема таквог повода због кога се ствара осмех. 3

И други израз изненадан, увек неочекиван; нежно-скроман, мило заљубљен. То јест управо онај исти осмејак који је секунду пре тога изгледао немогућан.

Најчешће сам такав осмех видео код Горкога, када би почињао да говори о деци. Те разговоре сам водио с њим „по службеној дужности“, пошто ме је већ шеснаесте године позвао да састављам дечје зборнике, који су излазили у издању „Паруса“. Ја сам тада већ с чуђењем опажао увек када се говори о деци — да се мрачно лице Максима Горкога осветли нежно-стидљиво-заљубљеним осмехом.

[Зборник чланака и успомена о Максиму Горком 1918 године !.

(Превела с руског Н, Ђ, П.) ; В, ЧУКОВСКИ