Naša književnost

Изблиза и издалека | 229

доксату госте. Сви гости су били чувени. Благи Репин који је говорио па глухим гласом, Глазунов, млад, али већ потежак (тога дана Глазунов је причао како је једном ноћу на улици пијани занатлија помислио од њега да је коњски трамвај). Чекали су Шаљапина, старог познаника Стасових, и Горког.

Чухомске кочије ка великим точковима довезле су их обојицу до двоспратне дрвене куће.

Био сам много узбуђен, и у глави ми се вртело.

Сећам се у свести ми се прво јавила два Максима Горка. Један онај далеки, мутни, који је заузимао велики простор и мирисао на типографску боју. А други — ето тај човек који има. право да се назива Максим Горки.

Било је чудно помислити да је сав Горки код нас и да после његовог доласка к нама никаквог Горког иза зидова ове куће није остало. Као да су нам у кућу довезли с трга познати споменик, и да је трг опустео. Е

Горки је био човек огромнога раста, мало погурен и нимало онакав као на дописницама. Уместо обичне блузе имао је кратки капут до грла закопчан. Коса му је била кратко ошишана. Ничега манастирског или путничко-скитничког на њему није било. Личио је, како се тада мени чинило, на војника. Очи су ми се свиделе —- сиво-плаве с дугим трепавицама. Трепавице су му давале погледу необичну пажљивост.

Горки је стајао у вратима и говорио неочекивано басом.

— Ја сам провинцијалац, — говорио је Стасову са снебивањем и суморно.

„О“ у тој речи „провинцијалац“ звонило је као да је на њему акценат. |

То је још био нижегородски Горки.

Све вече сам се држао далеко од Горког. А и о чему бих имао с њиме говорити. Да ми се учинио онако симпатичан као на дописници, зацело бих му пришао и почео говорити. Међутим наједном такав раст, такав бас, па још као вук гледа. Не, ту се не усуђујеш почети разговор.

Али ја сам га посматрао из кута, док је Глазунов свирао на клавиру, док је Шаљапин певао. Горки је разговарао мало и често се мрштио. Када би се смејао, лице му је постајало помало лукаво и изазивачко, као у наших момака из предграђа. Као да је намислио неки дечачки несташлук.

Тек крајем вечери, пошто сам издекламовао своје дечје песме, нашло сам се у куту крај Горког. Моји пријатељи су причали Горком да сам болестан и да ми је преко потребно да одем на југ.

Горки се намрштио, размислио, а затим рекао убеђено и просто као човек који може све да учини:

— Хоћете ли да живите у Јалти2 Добро, ја ћу то удесити.