Naša književnost

230 Наша књижевност

После недељу дана добијем телеграм из Јалте:

„Примљени сте у јалтску гимназију долазите питајте за Катарину Павловну Пешкову моју жену Пешков“.

Други телеграм — на име мога оца:

„Ваш син је примљен у четврти разред јалтске гимназије директор Готлиб“.

(Отада је прошло двадесет и пет година, али се оба телеграма сећам од прве до последње речи.

Пешков. Чинило ми се да то скромно презиме постоји зато, да служи као завеса која скрива сјај чувеног имена „Максим Горки“, јер је незгодно увек се називати громком титулом. Директор Готлиб __ зацело је какав срдачан човек, тај директор што шаље телеграм, само зато, да би обрадовао непознатог му дечска.

Оба телеграма с мора. О мору сам читао код Роберта Лунса Стивенсона и због нечега мислио да ћу на море стићи тек када порастем.

И наједном тако неочекиван обрт догађаја. Сам — без пратње путујем на морску обалу и шаљем с пута поносита и усхићена писма својој петорици браће и сестара.

Ето како далеко смо догурали ми, Вороњешци. Гурамо на Црно Море, Максиму Горком, директору Готлибу. :

У Јалти ме дочекала љубазно Катарина Павловна Пешкова о којој се у телеграму говорило. С њом је било двоје деце, шестогодишњи Максим и двогодишња Каћуша. Била је то мала, али сложна и весела породица. Живели су они на летњиковцу Јарцева, у белој кући на планини Дарсана. Света је у њих увек била пуна кућа. Шта је ко радио, пристављао је самовар.

Овде сам провео годину и по. Ближила се 1905 година. У летњиковцу Јарцева дознао сам шта значи „масовка и први пут сам опипао хладни и пљоснати браунинг, оружје тадашњих револуционара. Стално су нам свраћали непознати људи, врста студената, само озбиљнији и запосленији, — агитатори и организатори. Код нас су се осећали као код куће; дуго су се препирали и пушили за чајем који се пио кад год се пожели. Али се дешавало да се тек упознаш са пријатним човеком, а њега већ нестаје, а уместо њега се јавља други. На виђење, с њима су долазили доле из града радници — ратоборна младеж, (сећам се тројице Петрова увек спремних на бој). Ниједан од тих људи није личио на обичне Јалтинце. Јалтинци су били тужни и усамљени грудоболни који су лежали по верандама и она парадна публика што је јела сладолед у посластичарницама и витлала на татарским коњима дуж обале.

Око летњиковца су се стално врзмале уходе. Често се у нашој кући ноћу грозничаво разгледала и уништавала стара писма у очекивању претреса.