Naša književnost

Максим Горки у Итапији 239

И ето ту, у Напуљу, видео сам какав је био Горки у младости. На улазу у Напуљски музеј, висок, плећат, у црном шеширу, стгјао је, посматрајући мирно гомилу, која се брзо скупила око њега

с узвицима: „Горки!... Горки!...“ Кад смо ишли кејом, он рече, показујући на бродове. 1 == Налицкани! Спремају се. Фашизам, господине мој, —- то је

неукусна метафора рата.

Он је ишао сигурно по музеју. Знао га је напамет, и одмах је примећивао где су што преместили. Нарочито је дуго стојао пред скулптурама, размишљајући гласно, и као да је рукама у ваздуху хтео да доваја што уметник није успео да изрази.

Руководиоци музеја, пуни поштовања, хитали су за њим, ужурбано распитујући шта је казао Горки. Нека мршава Американка У великим ципелама зауставила се пред Горким:

— Хоће да стиснем вашу честиту руку, рече, и сузе јој се по казаше у очима. — Сва радна Америка вас поштује.

Горки, зажмиривши, пружи јој руку, стеже и, кад је Американка отишла, рече:

— По свему судећи, сеоска учитељица. Скуцкала новаца, допутовала у Италију да се поучи, а овде су главни учитељи господа фашисти.

У ресторану су поставили велики сто. На њему се блистао многобројни кристал. Горки је сео на крај стола, у плавој рубашки. Осмехнуо се: Е

— Такво сервирање волели су трговци, И неизоставно — рибља чорба.

И почео је причати како треба кувати чорбу од кечиге. Са чорбе је прешао на котлете, затим се сетид Америке и свога ручка с Марком Твеном.

— Нигде после нисам видео тако продорних очију. И преко трга их видите. — Погледао је у ме и рекао: -— А ви мени: „нејасне форме и споредна стаза“. Форма Марка Твена била је необично јасна.

После ручка повео нас је да разгледамо цркве. Лутали смо по граду, горе-доле. Из саборне цркве Јануаријеве отишли смо у СанКлара-Мађоре, одатле У дел-Кармине, где је Горки дуго стојао пред Торвалдсеновим делом. Неуморно је причао историју. градитеља и вајара. После разгледања Монте Оливетта, рече:

— А сад треба разгледати Зоолошку башту...

Али већ је било касно. Сунце је зашло.

— Онда хајдемо у кино, — рече.

Једна претстава му се учинила недовољном. Пошао је у други Кико, затим у трећи. Породица се сасвим узнемирила кад је угледао на плакату „Чудну историју мистера Џекила и доктора Хајда“,

— Стивенсона морамо неизоставно гледати, — рече,

амин вињета ==