Naša književnost

О ПИСЦУ КОЈИ СЕ ПОНЕО СЛАВОМ

ФАНТАЗИЈА»

Гледао сам срам своје отаџбине, слушао јеку њених ланаца, и ужас тога ропског живљења узмути“све у души мојој.

Није добро кад писац има много поштовалаца, није добро! Само биљкама у риту не шкоди сувишна злага. Храстовима је потребна

умерена. Хоћу да причам о једноме младићу, писцу који је на путу кг своме циљу случајно залутао у мутљаг популарности, — о томе како

се смешно и невешто он понашао пошто се нагутао талога од похвала, и шта је било с њим кад му се глава завртела од маглених испарења славе.

Био је тај младић простодушан, али не баш сасвим лудак и разли: ковао се од другова по занату тиме што је увек био искрен и зато је сваког дана противуречио себи.

Живео је он у земљи чија је литература уживала славу целога света, и кад је почео да се спотиче о прве предзнаке популарности, примио их је с неповерењем и помислио: „Чудновато! ИМ у трубе им трубе — они не чују, а кад свирала засвира — радују се и смеју се...“

Младић тај није био скроман, никако не! али он је знао себи цену, ето у чему је ствар... И још је он знао да у његовој рођеној земљи нема народа, већ има само публике и да баш та публика ствара литерарне и остале репутације, а народ живи својим животом, писци га се не тичу, верује у вештице, целога живота само ради али је увек гладан и сву литературу заједно с другим вештинама, које публика воли, он је кога хоћете тренутка готов, да промени за врећу брашна.

#% Ову је причу Горки написао 1901 за „Зборник у корист гладних Јевреја“ који није изишао, те је прича прво литографисана, а затим и штампана у Петроградској штампарији „Рабочаво сајуза“ под насловом „О писатеље каториј зазналсја“, али је одмах била забрањена и конфискована. Због тога, с- још неким забрањеним списима Горкога штампана 1909 у Женеви и у Берлину на руском језику. Те исте године преведена је у нас у „Дневнику, листу за политику и књижевност“, у бројевима 163 и 165—168 под насловом „О књижевнику који је постао уображен“. —“ Уредништво,