Naša književnost
246 У Наша књижевност
"Неки риђ човек отвори уста и рече басом: „Ми смо људи.
__ дли зар је међу вама много правих људи» Може бити у хиљади наћи ће се њих петоро таквих, који страсно верују да је човек творак и господар живота, а његово право да слободно мисли, говори, ходи _- да је свето право; може бити само петорица из хиљаде способни су да се боре за то право и да без страха погину у борби за њега. Већина од вас су робови живота или дрске његове газде и сви сте ви смирене ћивте које само за неко време заступају праве људе...
То човечанско у вас — је само зоолошко. Ја ево гледам у ваше тавне и збуњене очи и са страхом видим како је мало часних! Сиромашна је земља моја у смелим људима, а опет наступа време кад су јој нужни јунаци!
н Једно двадесеторица окретоше леђа беседнику и одоше.
А он продужава.
— Добар жив човек увек нечему тежи, нешто тражи, а ви живите тихо, мирно, непокретно, тако како су вам заповедили. Тесно вам је да живите, мрзи вас да мислите, бојите се да се крећете. Око вас свуда — као што код кокоте у соби по поличицама стрче разне ситнице — полу иструлеле "традиције и разна правила за живот ни ђаволу потребна. Све то смета вам да мрднете руком, али све су то ваши мали идеали и ви не смете да их срушите и ако су вам они као окови. И кад ветар споља донесе у смрдљив ваздух ваших јазбина нове свеже мирисе, ви се бојите проширења срца и затварате све прозорчиће. Ви не волите неспокојство; неспокојство вас плаши! Али вама је потребно да имате ма шта за разговор, потребно вам је да ма чиме занимате госте, и, као просјаци пред црквом, ви пружате руку литератури да од ње узмете ма шта чиме ћете растерати досаду. Литература је за вас као јак зачин, као медени колачи вашег мрачног живота; вама се свиђа кад људи пишу крвљу и жучи, али вам се само свиђа! И ни љубави, ни мржње не изазива у вашим грудима литература, нечега осим узвика одобравања или грдње. Ви нисте људи, ви сте гледаоци, ви сте публика. Живот не би уздрхтао кад би ви одједном ишчезли из њега, кад би ви сви пропали у земљу — ништа се на земљи не би изменило!
Писац у страху затвори очи, осећајући да се занео. Али кад их је отворио, пред њим су стајали људи, стајали пред њим као јак зид, њихова су се лица смешила, очи сијале од задовољства као у деце кад виде, нову играчку, и све око њега било је просто Е обично.
Од тих осмеха и љубазних очију писцу би топло; страх се истопи у његовом срцу и он зажеле да каже нешто публици, — нешто срдачно. Он уздахну колико је дубоко могао и рече, притиснувши руку на своје уплашено срце:
— Господо!
= Бр-а-во! Пст! — Тише| Пет... Пст... ОН хоће да говори...
.