Naša književnost

243

О писцу који се понео славом 249

вас вуче једном истом. Ја мислим да се ви учите доброме, је верујем да не бисте допустили да вас уче рђавоме, Мени је тешко да претставим себи универзитет у коме би учили младиће да мрзе људе, да буду равнодушни чиновници у животу, да теже угодним местима и другим угодностима. Мени се увек чинило да вас не уче томе, али, међутим, кад ви улазите у живот, све те гадости остају, не ишчезну зато што сте се ви појавили. Ја нисам убеђен да ви доносите собом нова зла и нећу то да тврдим. Ја знам само, кад вам је двадесет пет година, а ви одричете својину, а кад вам је тридесет пет да имате своје лепе куће. Ја знам да ви умете да радите за себе, али шта сте урадили за животг Сви ви подједнако хладно осећате, чак и они који ватрено говоре. Колико је гадости око вас!... Покушавате ли ви да је уништите, гоните ли је од себег Не, већ најбољи између вас, ја сам видео, гадљиво се крију од ње. Тежња бити чист није рђава тежња, али частан човек се не боји прљавштине. Да говоримо по савести што је наш живот тако рђав сви смо ми подједнако криви! На земљи нема правих, нема још! И откуда то да ви тако много пузите преда. мном и где сте се научили да се ропски бојите за своје коже» Ја тврдим: све подло и одвратно што пада у очи на сваком кораку живо је, силно и тако бујно цвета свуда око нас зато, што се ослања на чврсто земљиште, на наш страх за своје коже, на наша ропска осећања. У сраму живота сви смо ми подједнако криви. И кад бих веро-

вао у силу проклетства, ја бих проклео све вас, — 'али ја верујем у нешто друго: скоро ће доћи други људи — људи смели, часни, силни — скоро! |. |

— Но, доста већ —- рече ђаво, смешећи се.

Мој младић се обазре — пред њим и око њега није било никога живог.

— Чудновато — рече он — где су отишли» Ја још нисам свршио!..

— Они су изгорели на ватри твојих речи! Ха-ха-ха! Видиш ли чађ на тавану2 То је све што је од њих остало! Иди !..

Ја не знам шта је било после с мојим младићем, немам воље да помишљам на крај те историје, јер не предосећам у њему ништа добро за мога јунака.

Али сам убеђен да није добро кад писац има много поштовалаца. И сваки човек, који има посла с публиком, треба да засити ваздух око себе карболном киселином истине, Ето, то је све.

МАКСИМ ГОРКИ

== <а Брет Иве 29, 7 („СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ)

МИ