Naša književnost

248 Наша књижевнос“

испуњавајући живот старачким гунђањем, ружним причањем о разо чарању, својим жалбама на њега ви трујете слух своје младе деце. Ви заустављате њихов слух на ситницама живота, на гадостима њего вим, и њихова се мисао тупи, као мач којим се секу чворови, а не главе. Затим и деца, уморена вишим причама о животу, који ви не знате, иду лагано угаженим стазама, пре времена остарели, хладни, млитави, Иду они и траже живот топао, живот сит, живот удобан, налазе га и живе скривено, као и очеви. Они су као свеж креч којим је замазана пукотина на старом здању. То тешко прљаво здање све је натопље но крвљу људи које је пригњечило. Оно се тресе од старости, оно осе ћа блиски пад и са страхом чека да га ко гурне, те да се с хуком сруши. И већ сазревају снаге да га гурну, оне расту, оне се једва могу уздржавати и час тамо, час овамо запламте пламеном нестрпљења. (не ће доћи и тада ће старо здање да се затресе, да се. сруши на ваше главе и да вас пригњечи, и ако сте ви само зато заслужили казну што нисте ништа учинили. Али нема невиних у животу!...

Публике је остало врло мало. Један део гледао је писца са сажа“ љењем. Пошто су волеле његове приповетке, они су са жалошћу слу. шали његов говор, јер у томе говору није било ничега естетичког. Неки су гледали подругљиво, Док један младић, намрштивши се, љутито викну: „То су све речи! Кажите ви нама какав је ваш практични прогрем.“

А један часни господин рече с уздахом: „ЕХ, и ја сам у младости био романтичар“.

Једна дама у црном оделу упита: „Шта, он грди жене»“

Ђаво се смејао...

—- Још треба да вам кажем: ви врло велите да сте несрећни! Ја мислим да ви то чините из рачуна, ви немате чиме да изазовете један код другога поштовање и љубав и ето, ви се правите несрећним, да бисте изазвали жалост и саучешће — јевтине илузије, којима се ви отресате један од другога, као од пса кад му точак од екипажа прегази ногу. Кад бисте ви имали здраво, снажно осећање љубави према животу !... Та ви не волите живот, ви га се бојите, ви крадом, као лопови, откидате од њега комадиће.

Кротки људи! Бедни просјаци! Пошљи, Господе, што више беда на њихову главу да би се узбудили! Дај им, Боже, много брига, да би оживели!

Од тројице, који су стајали пред беседником један се нашао увређен и повикао је:

—- Па нисмо сви ми такви, до ђавола! То је напослетку непра: ведно!

— Господине, не тражите од мене правичности — ње нема у животу, ње засад још нема. Како се међу вама може родити правичност > Сви сте ви подједнако рђави. Ви сте друштво како се може делити на добре и рђавег Ви сте се сви у младости оружали знањима и сву