Naša književnost

252 џ Наша књижевност

ПРВИ ЧИН

(Нова, дрвена вила. Тераса; крај стола Ана Сомова, у домаћој хаљини, са цвекером на носу; чита новине; пред њом прибор за каву.)

Дуњаша. Шпекулант је донео масло.

Ана. Прво; каже се — продавац, а не шпекулант,

Дуњаша. Ја сам тако навикла.

Ана. Шпекулант је реч увредљива, а вређати људе је лоша на вика. Друго: где је Фјокла2

Дуњаша. Отишла је да купи, шта ли...

А ма. Нека Силанћев причека.

Дуњаша. Он хоће паре.

ПИ а МА кои аи Е и хоће.

Дуњаша. Да неће, не би молио.

Ана. И сувише говорите. Нека дође овамо.

(Дуњаша одлази. Ана љутито, преко новине гледа за њом. Одгурне новине, прилази огради терасе. На степеницама стоји Силанћев,

сељак, 45 год.)

Ана. Добар дан, Силанћеве!

Силанћев. Здраво да сте, Ана Николајевна.

Ана. Па, како је код вас, како кћер2

Силанћев. Рђаво.

Ана. Зар лекар не помаже

Силанћев. Не. Какав је она лекар, опростите ...

Ана. Шта кажег -

Силанћев. Шта може да каже2 Не лечи она њу, него мене. Видиш, не мислим њеном главом. Ја јој велим: лечи ти трбух, а не душу, није твоје да лечиш душу! Ти, велим, лечи своју душу.

Ана. Врло ми је жао, што се Маша разболела, тако сам била навикла на њу.

Силанћев. Нова веом је много жустра.

Ана. Шта смо дочекали, Силанћеве!

Силанћев. Ћути! Не можеш да дишеш. Комсомол овај, Мишка, вели: треба Марију на Кавказ. У старо време су на Кавказ слали војнике, а она је девојка.

(Сомов излази, стаје код стола, пребира новине и слуша.) Силанћев. Учи ме, ти си, вели, богат, а жалиш паре за ћерку Ана. Завиде они туђем богатству.

Силанћев. Па да! Знају, човек без пара исто је што и птица без крила...

Ана. А све што су нам отели — проћердали ...

Сомов. Камо кава...

Ана. Ах, ти си туг Зазвони...

Сомов. Звоно не ради. Боље ви...

Ана. Идите, Силанћеве, у кујну, ја ћу вам тамо платити,

пеатуанчи ама еура