Naša književnost

Сомов и други И 253

Силанћев. Довозио сам вам дрва. — ИМ за два зеца... (Силанћев одлази.) )

Ана. Добро, добро! (Прилази вратима, звони.) — Звоно ради.

Сомов. Не волим ја те твоје разговоре.

Ана. Ах, зато звоно не ради! А шта хоћеш, — да онемим, кад су сви унаоколо узбуњени2

Сомов. А ти организујеш узбуну, је до

Ана. Чини ми се — не би требало с мајком да говориш тако иронично, Ниси се чак ни поздравио.

Сомов. Опрости. Али твоји „разговори са народом“ личе на ћифту Лисогонова и...

Ана. Сматраш да су глупи2 Не, молим те, дозволи! Ти живиш са паметњаковићима, а ја сам навикла да живим са глупацима, — али по штеним ...

Сомов. Морам ти рећи, да ми се нарочито не свиђа онај, мало-

умни, али сумњиви професор певања... у

Ана. Он је професор историје, а певање педаје из нужде. Па ти знаш да у Русији сад историја не постоји...

Сомов. Чуј, мама...

(Улази Јаропегов,)

Јаропегов. Бонжур, мадам. Николају, имаш ли у соби мува>

Сомов. Имам.

Јаропегов. Саветујем ти: удри их четком за косу.

Сомов. Каква ти је то навика да дан почињеш глупостима!

Јаропегов. То нису глупости, већ драгоцено откриће, Синоћ пре него што сам легао, побио сам неколико туцета. Кад је већ реч о открићима: Ивањенко саопштава да је пронашао богате наслаге полиметалне руде. Нуди Совјетској власти!

Ана. А — ко нуди2 Ви, ви нудите! Страшно је и помислити, шта ви чините... (Узбуњена до суза, одлази, говорећи: Само се чује: онде пронашли, овде нашли... Страхота!

Јаропегов. Мамино борбено расположење се појачава...

Сомов. Овде то још мање има места него у граду.

Јаропегов. Ти си хтео на пролеће њу и Лидију да пошаљелт у иностранство

Сомов. Било ми је незгодно да радим на томе. (Дуњаша доноси каву.)

Јаропегов. Како сте спавали, Дуња

Дуњашг. Лежећки, Викторе Павловичу.

Јаропегов. А шта сте У сну видели2

Дуњаша. Ништа нисам видела јер спавам затворених очију.

Јаропегов. Браво!

(Дуњаша одлази.)

Сомов. Дрска девојчура.

Јаропегов. Симпатична кокица!

Сомов. Ја на њу не гледам као певац.