Naša književnost

Код Горког 615

Два пастира долазе нам у сусрет. Изгледају као да долазе из средњег века. Кратки сељачки огртачи, високи сиви шешири. Гајде су им шарене и ручном резбаријом украшене. Малој благој мадони из удубљења у зиду говори њина једноставна свирка.

„Скоро сваког јутра долазе“, каже крчмар. „Долазе са брегова, из далека. Не узимају новац за свирање. Мало чорбе, за окрепљење. Иначе, то чине за мадону и из љубави.“

Жалобни, пискави тонови вечите мелодије, која се непрестано понавља, потсећају нас на завичај. |

„Старац који је овде дуго живео и књиге писао, радо је слушао пастирску свирку. Могао је дуго стајати, повијен унапред, у дугачком капуту, са десницом на штапу, другом руком у џепу и погледом у непознато. И испитивао је пастире о њином пореклу и њиним селима.“

Доле, у Соренту, налази се кућа и споменик Торквата Таса, великог песника ренесансе. А овде, горе, живео је Горки, песник народа, који је, својим делима и својим животом, створио себи споменик, трајнији од мрамора.

Пастири, који су свирали, били су свакако неписмени и нису знали о мудрим књигама Алексеја Максимовића Пешкова, који се Горки назвао, за симбол горчине света. Али, када су одлазили од њега, односили су свакако осећање љубави и топлоте које се буди при додиру са ведиком и истинском човечности.

0. БИХАЉИ-МЕРИН