Naša književnost

Драма пре Стерије и Деметра 563

И дубровачки су преводи остали у рукопису; ни они нису имали одјека ван Дубровника, али су играни и читани ипак. Они доказују да је у Дубровнику, крај свих строгости, морало бити великога занимања за проблеме његових комедија кад је преведен готово цео Молијер. Они још сведоче да су дубровачки писци, преводећи француске стихове у нашу прозу, почели да граде књижевност зрелију и веће ширине. Уосталом, већ су Држић и низ мање важнијих комедиографа показали колико је проза погодна за дијалог и живи ток комедије.

Такође је добар знак што ови преводи нису буквални. То су уствари прераде из којих би се, да Дубровник није пропао, по свој прилици развиле оригиналне комедије. Имена су мењана у нашка; радња преношена у Дубровник; неки су призори скраћивани, други проширивани; алузије на француско друштво и књижевност замењиване су дубровачким. Сваком преводу дата је локална боја дубровачка, те по свему личе на оригинална дела. Поп Јџап оп 1|е фезејп де Ртегге постао је Ђоно олити у оелжу а Слего реј 5 ов) ата 1 о1џ 1е тага сопРбопди — Илија олити муж забезочен Можда то није случајно: то је Молијерова критика племићког сталежа нашла одјека и у Дубровнику осамнаестога века.

Тако, на неки начин, као што су приказања прелаз из старе књижевности у литературу ренесансе, ови преводи Молијерових дела могу

посматрачу послужити да лакше пређе са дубровачке књижевности на модерну литературу.

Ш

Дубровник је уствари имао књижевних веза (само са околним приморјем. Чине се да су знатне само зато што је и у другим приморским градовима владао утицај италијански, па су сличне појаве испитивачима изгледале као да су плод међусобних додира у већој мери, него што се доиста збивало.

Са залеђем није имао никаквих књижевних веза, сем што су фрањевци неговали свуда где су били, у приморју, као и у Босни или Славонији, популарну побожну књижевност која није имала дубље везе са књижевним укусима и мотивима ренесансе. Чак и да је зрачио својом књижевношћу, Дубровник би тешко могао имати веза са за: леђем. У седамнаестом веку, у цветно доба његове литературе, само су три наша периферична окрајка могла имати нешто културнога живота: данашња Словеначка, најужа кајкавска Хрватска око Загреба и Срби расути по Угарској. Све остало дубровачко залеђе било је још у турским рукама: Лика, Славонија, Срем, Банат, Босна, Србија; све сем млетачких поседа у Далмацији, крањско-хрватског кајкавског под. ручја и српских избеглица по Угарској с турске територије.

Словеначка је, међутим, била још национално непробуђена, са јако германизованим градовима; У Хрватској се понешто писало и