Naša književnost

Драма пре Стерије и Деметра 569

на њ. Овај призор, који и иначе треба да буде кулминација, психолошки је један од најјачих у трагедији: што жртва више попушта своме будућем крвнику, убица је све жешће мрзи. И кад после увреда и вике Вукашинове, нејаки Урош посрне и падне подно престола онесвешћен, Вукашин му ставља нож у руке. Урош устаје и виче: „Шта ће мени тај крвави нож, Вукашинег“ — а овај му одговара с цинизмом Ричарда Ш: „Нашто да живиш» Скини јуначки ту тугу са срца, наведи вечни сан на очи да не гледаш Вукашина... Умри, нек у теби нестане Немањића, да мирно могу царевати!“ И ту, на рубу убиства, они се разилазе.

Четврти чин је најразвученији у овој и иначе опширној трагедији. Долазећи после најважнијега чина, у коме се радња развила до кулминације (и који је од веће вредности и због оних живахних и пријатних комичних призора у манастиру св. Аранђела), четврти чин је испуњен тешким разговорима Вукашиновим са самим собом, са братом Угљешом, с Арсојевићем, који би се у режији без штете могли сажети. Тек сцена са себрима, потресна и језовита, оживљује овај чин, јер у њој Вукашин баца у тамницу Уроша и Југ-Богдана, који се усудише да бране гоњени и потлачени народ.

Али Марко у петом чину спасава Уроша из тамнице и кад цар, бежећи ка Дубровнику, заспи, њему се јави Душанова сен. „Пред судију не сме да изиђе Душан, — говори свечано и тужно дух, — крв мога оца, Дечанског, не да ми да ми се врата вечнога мира отворе, и самб ће твоја невина крв моћи, само ћеш ме ти са судијом мојим, са оцем помирити...“ Тако, најзад, Урош остаје да прими што му је предодређено: да својом невином смрћу плати Душанов грех, оцеубиство.

То јеч у најкрупнијим цртама изложена, радња ове трагедије у којој има и других, непоменутих детаља, важних за логични развој трагедије. Такав је, на пример, Урошев сан у самом почетку радње. Осећа се сваки час рука уметника и рука мајстора који се учио у великих песника драме. Али дело, наравно, има и великих мана. Писао га 1е осамнаестогодишњи младић у доба кад је наша књижевност тек почела да сустиже модерне литературе запада. Врло опширно, оно се у режији мора скратити на половину и више. Тираде, час романтичарске, чак у стилу старих морализаторских романа, највише ремете утисак. Сем тога, вешт у конструкцији, окретан да начини заплет, да сигурно води радњу, Стефановић је (слабије дао личности. Вукашина је, додуше, дао с акцентима шекспировских јунака, налик у свом злу и амбицији на Макбета. И немоћни Урош, уман, племенит, који каткад личи на Хамлета, дат је изразито, одређено, али су остале личности, Марко, Арсојевић, Југ Богдан, бледе и без довољних нијанса, ма да би Арсојевић као извршилац Вукашинових намера, а Марко и Богдан као пријатељи Урошеви морали бити јачи. Женска лица су још изразитија, ма да су му сасвим споредне личности у епизодама покаткад занимљиве.

|

рата аецевнее- -аиј ние ивици.