Naša književnost

568 Наша књижевност

дубље обрађена него доцнији Стеријин покушај Светислави Милева. Стефановић је очевидно био врло даровит, а по свој прилици читао је Шилерове драме и Шекспира у немачком преводу. У његовом делу осећа се култура не само у избору предмета, него и у целој ком“ позицији и обради трагедије.

Пошто се о овом заборављеном писцу мало зна, задржимо се за тренутак на његовом кратком животу.

Син новосадскога кабаничара, рођен 1806 или 1807, после гимназије у Новом Саду свршио је философију (то јест данашњи седми и осми разред гимназије) у Сегедину, а затим је учио технику у Јегри и Пешти. Пред крај 1827 или почетком 1828 преминуо је од туберкулозе вративши се кући са студија, које је, изгледа, довршио. Е

Његова трагедија приказивана је у Новом Саду, ујесен 1825, и то три пута у дворани званој Крајнеров театар „и свагда је театер тако пун био, да више људства у себе сместити није могао“. Редитељ је био Атанасије Николић, који ће се доцније у Србији прочути као писац. Он је играо Вукашина, а писац Марка Краљевића. Остале су улоге приказивали ученици новосадске гимназије, а један пишчев друг, студент, био је Урош.

Према казивању савременика, као да је карловачки митрополит Стефан Стратимировић био забранио приказивање комада због сцена из манастирскога живота, али су виђени новосадски грађани јамчили код власти да комад није против цркве, те је забрана опозвана.

Стефановић је мотив своје драме узео из Рајићеве историје, из које су многи српски писци ранијих времена узимали грађу за своја дела, а служио се и народном песмом. Али овај занимљиви мотив који су искористили, поред Козачинскога и Матија Бан, Јован Суботић, Драгутин Илић, не би много користио као што није користио ни овим писцима, да Стефановић није имао интуиције, дара за атмосферу и књижевне културе.

Ваљада ниједна наша „историска“ драма није тако сигурно конструисана као ова трагедија, у којој ситуација исходи логично једна из друге. Још од првога призора, у коме Вукашин и његов поузданик Никола Арсојевић угађају своје кобне планове, почиње чврсти и правилни вез Стефановићеве трагедије, да се до краја не прекине. Међутим, Урош хоће да се ослободи свога слабићства и улази у државне послове. Али одмах греши, јер крунише за краља Вукашина, дотле ласкавог и нежног пријатеља свога, који под круном мења ћуд и сад, као Шекспирови јунаци, презриво говори Урошу: „Иди, ти си права жена; најбоље би било да си гдегод у манастиру, да прашташ и да се молиш!“.,..

Вукашин је одлучио да уклони Уроша, али није лако уклонити једнога Немањића. У трећем чину Вукашин се због тога сукоби са рођеним сином, интимним другом царевим. После те свађе, Марко, љутит, одлази и кад утом наиђе Урош, Вукашинов се гнев излива