Naša književnost

>

Наша књижевност

Ни капљица воде према целој води Тихог Океана, Нити зрно песка у беспућу песка пустиње Сахаре, Па ни оне старе

Изанђале слике,

Које човек залуд у памети копа —

Понор — дечја стопа,

Чудовиште Лок — Нес — изгладнела гуска, Усијани свемир —

Лелујави лептир,

Пучина и слаба орахова љуска —

Ништа од онога што су са свих страна Успеле матуре

Свету да подаре,

Па ни многобројне песничке фигуре (Несумњиви знаци високе културе)

У стању не беху, уз помамну вику,

Да нам пруже слику

Шта је све у току само једног дана

Отето од људи, да би белом слону, Тетрабелодону,

Послужило као мастодонтска храна.

Узалуд су руке, крваве и младе Галебови наде —

Превртале тврде закореле њиве, Џеречиле коње, сакупљале гљиве, И туцале, млеле, животињске коске За погачу црну, која преко ноћи Умирује тешке грчеве од глади,

И у дечје будне метличаве очи Замршене снове лагано усади.

Све је било залуд...

Јер чим иза међе светлог хоризонта Кисело завоња

На јазбину вука и перине гадне,

И џиновска сенка бесног мастодонта На логоре људске

И кавезе шумске

Као стена падне,

Покрену се крда патуљастих коња,

Разбеже се стада, уплашена, знојна, Стада многобројна