Naša književnost

Мастодонти

573

Бикова и крара,

Јарчева и коза,

И полете трком преко оштрих трава, Преко житког блата

И сплетова лоза,

Замршена јата

Срна брзоножних,

Собова од злата

И јелена мудрих шесторопароножних.

Настала би луда урнебесна вика, Урлик, вапај, врисак, громогласна цика, Крвожедни метеж и помамна рика,

А затим, одједном, самртна тишина...

На попришту пљачке

Крцкала би само једна дечја чигра Под зубима тигра,

Падале би капи усирене крви

Као зрели црви

Из чељусти дивље африканске мачке, И клизило густо, мрачно ноћно џубе, На људска телеса забодена чврсто Чиодама смрти за бездушну земљу, Као да су црне раскречене бубе.

Ноћ би нагло пала,

Безбрижна и лака,

Као и ноћ свака,

Са шакама пуним раздробљеног мака И пегама течним растопљеног сребра; Ноћ бајна, нехајна

За судбину ловца, тежака и себра, Глуха, подла, мукла

Сноубилачка ноћ.

И некад се човек бојажљиве ћуди, Када би га стегло густо ноћно тесто, Осећао често

Потиштен и сем,

И за своју страву,

Копрцаво срце и смућену главу, Тражио би згодан смирујући рам. Желео је жарко, кроз сузе и шапат, Да легне у папрат

Која мирно дише,