Naša književnost

574

Да се сав истопи

У мрежама тропске ромињаве кише,

И да буде мали, мањи него грам,

Па да га зароби, над њим да се склопи, Као морска шкољка,

Један нежан женски издубљени длан, У коме би можда, однесена руком, Изчезнула нагло сва стравична бољка, И на очне капке, заклопљене с муком, Спустио се најзад благотворни сан.

Био је то систем малодушног пужа, Сакриј самог себе од самога себе, Буди и не буди ако можеш бити,

И навуци брзо преко главе ћебе, Ваљда ћеш се скрити,

Да не будеш први

Када злотвор шапом,

Кундаком и штапом

На вратима туђим удара и гребе,

Да не будеш други, —

Ваљда ће да мине то проклето данас, Које око тебе

Разлива и пружа

Злочиначки талас

Хладне људске крви...

Да не будеш први,

Да не будеш други,

Да не будеш трећи...

Многи здрави људи у најбољој снази, Обвијени тешком незналачком маглом, Пуштали су мирно да их неман гази, И само су зато страдали и пали, Погођени смрћу насилном и наглом, Што је нису знали,

Да направе снажан заједнички фронт, Кад би око плота,

Логора и села

Засвирала прва мастодонтска стрела, Засмрдело тело другог бесног скота, И почео ноћу мукло да се мота Трећи мастодонт.

Наша књижевност