Naša književnost
574
Да се сав истопи
У мрежама тропске ромињаве кише,
И да буде мали, мањи него грам,
Па да га зароби, над њим да се склопи, Као морска шкољка,
Један нежан женски издубљени длан, У коме би можда, однесена руком, Изчезнула нагло сва стравична бољка, И на очне капке, заклопљене с муком, Спустио се најзад благотворни сан.
Био је то систем малодушног пужа, Сакриј самог себе од самога себе, Буди и не буди ако можеш бити,
И навуци брзо преко главе ћебе, Ваљда ћеш се скрити,
Да не будеш први
Када злотвор шапом,
Кундаком и штапом
На вратима туђим удара и гребе,
Да не будеш други, —
Ваљда ће да мине то проклето данас, Које око тебе
Разлива и пружа
Злочиначки талас
Хладне људске крви...
Да не будеш први,
Да не будеш други,
Да не будеш трећи...
Многи здрави људи у најбољој снази, Обвијени тешком незналачком маглом, Пуштали су мирно да их неман гази, И само су зато страдали и пали, Погођени смрћу насилном и наглом, Што је нису знали,
Да направе снажан заједнички фронт, Кад би око плота,
Логора и села
Засвирала прва мастодонтска стрела, Засмрдело тело другог бесног скота, И почео ноћу мукло да се мота Трећи мастодонт.
Наша књижевност