Naša književnost

БИН и В КАНЕ

О Светозаревом чланку „Српске 06мане“. — 1869 године, у време најјачег намесничког терора и прогона сваког покрета који је влади мирисао на опозицију, у време када су се савести ућутале а „претставници народа“ — либерали чучали уз скут владе, у политичким приликама окарактерисаним речима: „Сваки који не признаје апсолутно да ће данашње стање у Србији донети народу благослова, тај је осуБен без апелате“, Марковићев „протест против такве пресуде“, — појава чланка „Српске обмане“, претстављао је политички догађај од великог значаја. Тај чланак, који приказује политички развитак Србије од светоандрејске скупштине 1858 до „фузије“ бивше либералне странке са намесничком владом, и спроводи оштру критику намесничког устава, владине политике и либералних „начела“, није био само |начелни обрачун, него почетак једне политичке акције која је претила да намесничком режиму нанесе озбиљан ударац. Намесничка влада је добро осетила да ће овај покрет бити за „поредак“ опаснији него ранија либерална опозиција, него све династичке борбе и сукоби у оквиру владајућих, који су често с успехом решавани поделом положаја у влади и чиновничком апарату. Ова оштра критика стања у Србији није био први Марковићев корак у политички живот, али је. тај корак показао јасно свима да се већ оформљује један револуционарни покрет који бескомпромисно иде за стварним потребама народа, покрет који се не може поткупити и упрегнути у службу интереса владајућих и

кога никакав терор неће скренути са пута који је себи обележио.

Одјек на који су Марковићеве речи наишле код намесника и владе, бирократије и владиних „либерала“, можемо проценити по самој политичкој ситуацији у Србији. Али има и извесних сасвим конкретних детаља који пуније показују снагу тога политичког ударца, а уједно су жива илустрација онога што је Марковић писао у своме чланку.

На светоандрејској скупштини 1858, по Марковићевим речима, већина је само претстављала муке и патње народа и желела да се стање народа поправи, не знајући како је то могуће; знатан део чинили су присталице Обреновића, „остаци старог кабадахијског времена“, који су, под ранијом владом изложени сталном гоњењу, крајњи циљ и спасење своје видели у повратку династије Обреновића; најмањи део, или управо неколико људи, били су људи од начела. Либерали су истакли начело „народна династија и народна слобода“, да би, као мањина, у савезу са обреновићевцима лакше остварили своје циљеве. Али су правили

„рачун без крчмара“: „средство, које они хтедоше да употребе против бирокрације — „народна династија“ —

беше само за то згодно, да још већма утврди власт исте бирокрације“. Свака од ових група очекивала је да се некако само по себи, кроз општи захтев за обарање династије Карађорђевића у коме су се на скупштини сложили, остваре њихови циљеви, обезбеђујући се само ситним тактичким потезима који нису могли променити стварни однос снага, без обзира на