Naša književnost

Наша књижевност

Сам — против свију. Можда је раног Ал чему онда мени дани2

Није ми срце бунтовно дано

Да кротак трунем у леданир

Ја нисам пре јесени свео,

Да цвилим травом и кунем небо. Зар бих ја гневан био смео

Да нисам земљи за друга требо2

Тече ли зато ова крв горка Да тешке ране господу хранер Еј није и није дубока ћорка Да нам Србија ноћ остане.

Сам — против свију. Сам — милиони. А сутра, друже, нас — тушта и тма. У време пред собом поглед урони

= Са дна се диже Србија из сна.

Крв твоја нек буде чактар који буди

- И крв претвара у поход пешака.

Хеј, свуд по свету волеће људи Србију земљу без капи мрака.

Ш

Битка пред зидом, слободо нема, Јуришај гневом на синоре. За гвозденом тамом врх багрема, Цвркућу звезде место зоре.

У руке снове ко дизгине,

Сто лета сна у лету казне. Сутрашњи век нек крв отшкрине, Да ћелије све буду празне.

Овамо шине и дресине,

Речи набрекле, усно дрвена, Под решеткама тама гине

Од стрела сунца ког још нема.

Брже, рудари н минери! Пробијмо се кроз тунел века, За љубав која се не мери,

За песму Србије без лека.