Naša književnost

ТУ

О земљо без лека пет века, Твој друг у ланцима сања Смех бели што ће тећи

Ко поток младог млека Под двојницама грања Низ одјеке свитања

На путу срећи.

О море, твој друг је запито Докле ће крволиптања2 Хоћеш ли рећи: Крећи! Једрила су махнито Раширена смејања

Врх тешког таласања

На путу срећи

Твој друг зна реч кроз недоходе И реч кад клону од судара Латице будућих речи.

Каже ли: Стег слободе!

Он блисне из дамара

Над стегом тамничара

На путу срећи.

Од бољке да те одреши Твог друга је сто страдања Уједало газећи,

Ал он се теби смеши,

Ко крилом другог знања Са звезда оздрављања

На путу срећи.

Обешен, посечен, на кољу. Нестао... А реч, најтања, Остала је стојећи.

Има ли своју вољу2

Не зна ли умирања — --

У заносу рвања

На путу срећи2 2

У

Србијо у нама, о село у срезу Само усред света,

Зеница ти једна увек на опрезу А друга — занета.