Naša književnost

О дај ми нове другове људе,

Са руком ко руде, с кичмом од бетона, И моја земља да срећна буде,

Да срећна у свету буде она.

Са њима у народ ја ћу браћи поћи...

Ох знам, ја знам: издајство и превара.

Ал ни ужас злата што капље из ноћи Згаснути неће пут што се отвара.

Ни нож у леђа, омча што дави И зид робије преко жива чела, Ни бол од кога срце гарави Отсећи неће руку од дела.

Другови руку, ума, срца, воље, Напред на посао неизмерни

Да буде другу животу боље, Другу мушкарцу, другарици жени.

Другови моји са чежњом од страсти, Без суза кад људи обични плачу: | „Ех, веле, жито без страха ће расти, Па што да бринем за ломачу.“

Еј весели смо и горди сни смо. Ако је рано, стићи ће време, Ако смо пали, посејали смо Другарице буне црвено семе.

Посејали лицем када пркоси, Смех преко ока — кад удар боли. Мобилисан сам, кажем, роси

Да учим људе како се воли.

Тврд према себи, ко стег за друге, Од своје воље највише тражи! Другови моји гину да не буде

Ни туге седе, ни горке лажи.

Мајчице земљо, децу ми шаљи, Пошљи их за мном тешком страном Да нас престигну и, од нас даљи, Да процветају над нашим дланом

С другарицом Србијом, песмом у нама, Живом девојком на рукама.

ЊЕ

Наша књижевност