Naša književnost

,

Кроз ноћ суморну, таму ко гору 5 Ја видим чарну и вучарну.

У блеску муња друмове ору

Кроз сву ноћ гарну и пожарну.

Кроз ноћ — Србију видим оборену, У црној локви — руку мучку.

Ко мач исукан — шуму испршену. Ах, шуму вучку и хајдучку.

Хеј гнездо звезла, о мајко врела За зеленом шикаром наде,

У лишћу туме срца су смела,

И људи знају шта раде!

УШ

Дај мени друга који себе не жали,

Себе који јесте за страст што ће да буде. С камена апсане, другови идеали, Вратите слободи стрељане људе.

Дај друга човека, човечног друга брата Са вољом јачом но груди хрвача,

Да срцем надјача тело од блата,

Са телом ко пуцањ грунуо из плача.

Дај друга смела, нежна, тиха, јака, Ко бол ужасан, смрти ужаснута, Друга кога неће стићи коб јунака. Ах смрт на стрмој половини пута.

Дај друга који не прима покорно

Услов смртне крви, ни живота уска.

На небо оловно он јури поновно

— Крвав смех што лије низ урвине пљуска.

Дај друга палог који је сву крв дао

Да прсну животу ланци и поруби,

Дај друга палог који никад није пао.

— Крв друга јунака кроз ноћ сунцем труби.

Крв друга јунака никад се не губи,

Ни с руке злочинца, ни с тела злочина. О крви просута да се више љуби

У име мајке земље борца сина.