Naša književnost

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ И НАША КУЛТУРА

Мени је и сувише тешка и уска та зграда, у којој се данас српски народ гуши, и ја сам започео борбу против ње.

(Нисмо Антонију Хаџићу, 3 фебруар 1870).

Само оно српско треба да се држи што је добро, а оно што је лоше треба га бацити, па ма по сто пута. било „српско“.

(Раденик, 1871.)

Човек, који хоће савесно да утиче на развитак другог човека, може да поступа само ва један начин: да развија његову снагу мишљења, да га научи да проматра чињенице сам својим умом и да уме правити логичне закључке.

(ИЗ писама А... Ми М... Н, 21! октобар 1872.)

Утицај Светозара Марковића био је дубок и дуг. Нарочито до 1914, о њему се код нас много писало, али још више говорило и говорило. Живо се сећам с колико су се жара првог дечачког и младићког отварања мисаоном животу и друштвеној мисли, и последњег лета оне претпредратне Србије, 1915, међу гимназистима, за које је прва светска војна, тих дана још, била нека врста великог школског распуста у недоглед, распуста који је ускоро тако крваво окончала Албанија, додавале Светозареве књиге и дискутовале његове идеје, ма да је већ било и других, идеолошки разрађенијих дела, и других живота, чији им је пример био нуђен на углед.

И тако је било од првог тренутка његове појаве у Србији, око 1870, од његове прве штампане речи. За њега се не би могло рећи да је био „глас у пустињи“; напротив, његова порука наишла је на дубоки одзив у нашој средини. Треба само пажљиво пратити из године у годину, из деценије у деценију, траг тог његовог утицаја, па се уверити колико је тесно и присно било везано његово име за наш јавни и културни живот читавог тог времена. Дуго су година млади људи одлазили у затвор ради ширења идеја које је он тако несебично и изобилно посејао код нас; умирући другови остављали су му сву