Naša književnost

при И иу

а, 1

54 Наша књижевност

своју имовину како би он могао да настави борбу коју је започео; многи омладинци, надахнути његовом проповеди, посвећивали су се науци, ради добра народа; многе наше девојке из тих година, прекидајући стидљиву традицију „у Милице дуге трепавице“, одлазиле су на „школовање" и „у народ“ — нико није као он тако чисто и пле менито код нас говорио о жени и њеној равноправности, читаве партије позивале су се на његово име и његов ауторитет у народу, али је још значајније, — а на томе се често много мање инсистира, — да су се оптужбе и критике противу тих истих партија, код њиховог скретања од програма, њиховог удаљавања од интереса народа и отво рене издаје, вршиле управо у име Светозара, који је доживео — слава коју је мало њих успело да стекне — да буде кроз неколико деценија оличење савести народа. У потсмешљивој узречици познатог конзервативног критичара Љубомира Недића „такозвани покојни Светозар“ има, међутим, уз пакосну иронију, и делић истине коју он није хтео да призна: Светозар Марковић заиста није био „покојни, ма да га је рано нестало из редова живих. Јер, кроз све то време, упркос томе што је наш политички и друштвени развој, у свом званичном виду, више деценија ишао сасвим другим смером, његово животно дело и његове идеје, као и идеје које су проистицале из онога што је он покренуо као основни комплекс питања нашег народног преображаја — Светозар је значајан по томе што је дао правац, био кормилар дејствовали и допринели, поред осталих фактора, да се припреме снаге које ће најзад повести и наш народ путем на који је он пре толико и толико година тако видовито указао. Али, поред тог непосредног утицаја на наш политички и друштвени живот, постоји не мање важно његово дејство на нашу културу, дејство које се не може занемарити, које је много дубље но што се обично мисли, чак пресудно. Као што увек бива са коренитим политичким и друштвеним покретима који се развијају под изузетно тешким условима, и покрет Светозара Марковића, служећи се често заобилазним путевима, утицао је и на целокупан културни живот код нас. Нису се људи код нас сврставали само политички и друштвено у напредне и назадне, по томе што су се изјашњавали за или против Светозара, већ се показало да је бити за или против њега значило и напредност или назадност и у мисаоном и културном погледу.

У том коренитом преображају целокупног нашег народног живота и лежи сав дубоки смисао Светозаревог покрета. Отуда и постаје разумљиво што се ни о једној знаменитој личности нашег ХЛХ века није толико дискутовало; што нико није толико уздизан, нико толико порицан, као овај рано преминули публициста, како је он себе најрадије скромно називао. Можда је било већих по уму и по стваралачкој снази (Светозар је довољно велики, довољно је светао његов лик, да је непотребно свако претеривање, и излишно свако „нај“ испред епитета који би се евентуално придружили његовом имену), али

.