Naša književnost

64 И Наша књижевност

којим иде онај део човечанства који стоји на челу напретка. И зато, из те „туђе“ цивилизације, он ће узети оно што је у њој од општечочанске вредности, оно што припада свима, и што је благодет за све људе.

Наша култура, и њен развој, према томе, указују се као синтеза оног што је наше, и што је добро (снага народа лежи баш у томе, да може опстати и стварати и у најтежим условима, као што су били услови под којима је живео наш народ, који је успео да оствари нека дела од велике вредности — Вук је то изнео на видело дана) и онога што је човечанство —- кроз друге народе — постигло У области материјалне и духовне културе. Кад Светозар каже да треба створити „ориђиналну српску цивилизацију“ — из чега је Скерлић сасвим погрешно закључио да је у њему не само било српског већи србијанског осећања, коме он даје чак и неки призвук шовинизма он је хтео тиме да каже, да су народи у току свог историског развоја, услед разноликих услова, стекли извесне специфичне особине, и да њихова схватања живота им стварности нужно носе трагове тих специфичности. Они који мисле да о томе не треба водити рачуна, уместо живе, конкретне истине, имају пред собом чисте апстракције, јер то није ништа друго него негирање стварности историје. Тај космополитизам нема ничег заједничког са истинитим интернационали“ змом, и општечовечанским духом, и био је сасвим стран Светозару. У Светозару је дубоко био укорењен народски човек. Он је осећао да специфичне форме, у којима се одражавају и изражавају живот и мисао нашег народа, и речима које су само њему разумљиве, не могу да сметају солидарности нација, као што ни форме ни језик ових не сметају да ми у њима откривамо оно што је заједничко свим људима. И у суштини нема противуречности између његових речи: „а науке нема ни француске, ни енглеске, ни српске“ и речи: „ориђинална српска цивилизација“, у том смислу, уколико он овом последњом мисли на облике у којима наш народ треба духовно културно да се изрази, нису Светозареве контрадикције; то сажимање битан је услов да један народ није реч о појединцима — изиђе из мрака некултуре на светлост пуног културног живота.

Кад се наш човек окрене ка нашој прошлости, тешкој, тамној и крвавој, ма да херојској прошлости, с тугом може да констатује да је у њој мало светионика, оних светионика који бацају далеко светлост испред себе. Један од њих био је Светозар Марковић. Његово теоријско и практично дело може се, и треба, и донекле то је већ и урађено, изложити критици, и најстрожијој, ради јаснијег сагледања наше стварности. При том не треба заборавити да свако решава задатке које му његова епоха намеће, и који добијају само она решења која су могућа средствима која му она ставља на расположење. Нико не може да пређе границе свога доба. Али се људи разликују ширином својих видика, и за њих њихова епоха допире таман дотле докле иде њихова