Naša književnost
63
С. Марковић и наша култура
„Ја велим, пише он, да су и самовољни началници, капетани, пандури, кврге, батине, кундаци, топузи и сва она грозна тиранија у „духу народном“. Све су то последице нашег дугог робовања под Турцима, и оне су срасле са нама као вера у вештице и вампире и друге сујеверице, које су опште свим необразованим народима... Само оно српско треба да се држи што је добро, а оно што је лоше треба га бацити, па макар по сто пута било „српско“... Реформе се баш због тога и предузимају, да се униште неке рђаве стране народнога духа и услови који помажу да се стране развијају, а ла остану само добре стране, и да се створе нови услови из којих ће се развити нове стране народнога духа, т.. нова убеђења, обичаји, установе итд. Темељ је свим реформама знање — наука. А науке нема ни француске, ни енглеске, српске...“
Пред „туђом“ цивилизацијом, пред Европом, Светозар је остао, као што сам рекао, бистра ока и јасна ума. Он је видео и њен Запад и њен Исток, Русију, и осетио и схватио да један силан немир мисли и замах борбе потреса њене темеље: један нов свет растао је из старог. Он је видео да цивилизација не само постоји, већ и да постаје и иде напред, и да преображај нашег целокупног народног живота мора да иде упоредо са преображајем целокупног човечанства. Посматран са тог гледишта, „дух“ појединих народа резултат је њихове историје, специфичних прилика, у којима су се развијали. Између народа не постоји непремостиви јаз; они нису аутохтоне стихије. Мзмеђу њих увек су постојали, и постоје струјања и размене. Као што је некултура, вера у вештице и вампире и друге сујеверице“, опште „добро" свих необразованих народа — ништа то није оригинално „српско“, тако ни култура, ни техника, на пример, нису „ни француске, ни енглеске, ни српске“: оне су опште добро човечанства. Ако је нама историја била доделила тешку судбину да у мраку, под Турцима, чекамо дуже од неких осталих народа да изиђемо на светлост те „науке која сија близу нас као небесно сунце“, како је говорио Доситеј, ми се нећемо, и не смемо, ни једног тренутка питати — или ћемо се глупо, и узалуд, питати -- да ли је она туђа или није, јер више форме мишљења и живљења, пре или после, најзад побеђују. Оне могу да сметају само онима који живе на рачун таворења већине и тмине свести осталих. Мерило шта ћемо узети од те „туђе“ цивилизације дато је у самој њој: човечанство ствара само своју историју, и цивилизација има свој развој, и она, и оно, суде самима себи. У време Светозарево већ је пламтела борба између старог и новог света, између једне преживеле цивилизације и једне друге која је настајала. Многе форме живота и мишљења, које су још увек трајале и важиле као европске, биле су осуђене од самих народа, у којима су оне поникле и постојале. (Оне нама нису биле потребне. Зашто бисмо се иначе отресали онога што је преживело у нашем народу, да бисмо га заменили преживелостима других народаг Наш народ је можда касно улазио у тај ток историје човечанства, не више као 06Јект већ као субјект, и морао је, по цену свог опстанка, ићи путем