Naša književnost

ЈЕ : + и 5;

= ак =>

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ И СРПСКА ПРОСВЕТА

Три човека имају изванредне заслуге за српску просвету: Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и Светозар Марковић. Доситеј је први, са ретком смелошћу, ударио по сујеверју, по незнању, по најразноврснијим заблудама у које се веровало као у непроменљиве истине. Вук је, са упорношћу једног револуционара, водио прави рат против назадних словено-српских писаца и, најзад, успео да уведе народни језик у књижевност. А Светозар Марковић — својом критиком наопаке цивилизације и читавог оног насилничког друштвеног система —- показао је пут којим треба ићи да би се дошло до праве народне просвете.

Кад се данас, из велике историске удаљености, посматрају ове три снажне личности, има се утисак да оне обављају један исти посао у три велике смене, баш по оној Змајевој: „Где ја стадох — ти продужи.“ Доситеј је, у ствари, био први гласник просвете у нашем народу. Он је изговорио прве речи о људском достојанству, 0 снази човекова разума, о „богоданој слободи ума“. Он је први устао против цркве, свемоћне и неприкосновене, заштићене страхом од бога, против многобројних Тартифа, сладострасника, лицемера и ленштина, тражећи „да се манастири претворе у школе где би се спремали добри народни учитељи и свештеници, и у васпиталишта, где би се подизала сирота народна деца“. Он је први био против свих „старих плеснивих и зарђатих обичаја“, који спречавају да у „мрачне душе“ продре „светлост истине“. Он је први проповедао да „наука и књижевност постоје ради људи, на њихову корист и напредак“. Он се први заложио за васпитање женске деце и за употребу народног језика, јер, вели, „језик има своју цену од ползе коју проузрокује“. И први код нас почео још несигурно али доследно да се служи народним језиком. То већ — ако није један потпун и одређен просветни програм — у сваком случају, претставља добар темељ, јасне основне линије, сигуран путоказ куда треба кренути да би се изишло из „простоте и варварства“. Тако је Доситеј, да се старински изразимо, родитељ српске просвете, или, како је Скерлић писао, „реформатор првога реда“. У

Али шта би било од Доситејевих просветитељских идеја и од васколиких његових просветитељских подухвата, да је после њега нешто дошао Јован Рајић или Јеротеј Рачанин и читав низ писаца равних