Naša književnost

5 МИ

Па

ВО ИВЕ ИК

282 _ Наша књижевност

Зошченко, који је од првих дана совјетске власти пришао редовима совјетском народу и совјетској књижевности идеолошки туђе књижевне групе „Серапионова браћа", специјализовао се у писању празних, бесадржајних и тривијалних ствари, проповедању труле безидејности и аполитичности, прорачунатој да дезоријентира совјетску младеж и трује њену свест.

У време великог Отаџбинског рата Зошченко ничим није помогао совјетски народ у његовој борби с непријатељем, стајао је по страни од ове борбе и написао прљаво, пасквилно дело „Пред рађање сунца“, чија је штетност и антисовјетска садржина била раскринкана, као и цело стваралаштво Зошченка, на странама часописа „Бољшевик".

У последње време Зошченко, држећи се и надаље својих погледа и навика туђих совјетској књижевности, публиковао је приповетку „Доживљај мајмуна" и низ других пасквилних приповедака и комада, у којима је насликао совјетске људе карикирано, претстављајући их клеветнички примитивним, полукултурним, глупим, са баналним укусом и обичајима.

Скупштина књижевника признаје да ово клеветничко писање Зошченка нема ничег заједничког са совјетском књижевношћу и да штети ствари наше партије, нашег народа.

Скупштина сматра да је исто тако груба повреда часописа „Звезда“ и „Лењинград“ и популарисање тако туђе нашем времену, типичне аристократско-салонске песникиње из доба пре револуције, као што је Ахматова. Стихови Ахматове, штампани у оба часописа, јесу проповедање песимизма и декадентства, безидејности и мистицизма, које штете ствари васпитања совјетске омладине. Редакције журнала су подлегле надуваном „ауторитету“ Ахматове, услужно јој дале могућност да протура совјетској литератури туђе декадентске теорије — „уметност раду уметности“ и превиделе штетни политички правац њеног „стваралаштва“.

Препустивши Зошченку и Ахматовој активну улогу у часописима, руководиоци часописа тиме су омогућили ширење њиховог утицаја на рад целог низа лењинградских писаца.

На страницама часописа почеле су се појављивати безидејне творевине формалистичког карактера, уносећи дух поклонства према савременој буржоаској култури Запада („Пут времена“ од Јегдефељда, „Бекство“ и „Лили Марлен“ од Д. М. Острова, новеле и приповетке од Генадија Гора).

Појавили су се такође у часописима и такви декадентски стихови, пуни туге и песимизма, као што су стихови Садофјева и Комисарове. Под видом књижевне пародије „Враћање Оњегина“ у листу „Лењинград“ била је наштампана гадна клевета Лењинграда и Лењинграђана, коју је сковао неки Хазин,

Часописи су штампали прилично бледих, безизразних и слабих ствари по њиховим идејним и уметничким вредностима („Случај на трошарини“ од Слонимског, „Лабудово језеро“ од Штејна, „Случај над Берлином“ од Варшавског н Реста и др.).

И на тај начин, уместо да постану моћно средство у васпитавању совјетских људи, а напосе омладине, са дубоко идејним делима, у којима се правилно одражава совјетска стварност, часописи су се изгубили и нашли на ниском идејном и уметничком нивоу.

И шта је узрок томе што је у нашем граду, који је већ деценијама био центар напредне руске књижевности, у граду напредне друштвене мисли и социјалистичке културе, била омогућена појава на књижевничкој трибини таквим ништаријама и олошу књижевности, као што је Зошченко, таквим безидејним и нашем народу туђим писцима као што је Ахматоваг Чиме објаснити чињеницу што су у лењинградским часописима за књижевност и уметност нашла места дела туђа совјетској књижевности, безидејна и аполитичка»

То се догодило тако што'су, као што показује одлука Централног комитета СКП (6), руководиоци часописа „Звезда“ и „Лењинград“, а на првом месту